Da nije dobio dečju gitaru na poklon od strica iz Australije i na morskoj obali zapazio pevača kako tambura, ko zna da li bi danas Leskovčanin Nebojša Zloporubović Zlopi, tihi čovek s peskom u glasu, postao pevač koji svojim žurka-koncertima u Srbiji i inostranstvu privlači više publike od velikih estradnih zvezda.

Sudbina ili slučajnost, tek Zlopi iz Leskovca je tokom 35 godina pevačke karijere stvorio ime u muzičkom svetu iako iza sebe, sem desetak svojih pesama, nema ni jedan album.

“Ja sam samouki pevač, a gitarom se ispomažem”, kaže više nego skromno Zlopi za Jugmediu, koji ne dozvoljava da uz njegovo ime stoji epitet – zvezda.

Numera na videu dole je poklon VAMA za novogodišnje i božićne praznike

A on jeste zvezda. Simobol je i ikona budvanske rivijere gde već 25 godina peva u restoranu “Pjaca” hotela Slovenska plaža, učestvovao je na desetak festivala u Crnoj Gori i Srbiji na kojima je osvajao i nagrade, ima solo nastupe po celoj Srbiji, u Švajcarskoj, Londonu, na Malti, a njegovom glasu i svirki nisu odoleli ni Miki Jevremević, Novak Đoković, Seregej Ćetković, Nevena Božović, pokojni glumac Petar Kralj, koji su mu se pridruživali na podijumu.

Pored svojih pesama, Zlopi peva sve hitove popularnih pevača sa prostora bivše Jugoslavije

Četiri su presudna momenta bila u karijeri ovog Leskovčanina: Već pomenuta poklon gitarica, petnaestogodišnje pevanje u tada veoma popularnom leskovačkom orkestru “Backa Litrića”, odluka o solo nastupu i jedno letovanje u Budvi.

“Imao sam 13 godina kada mi je stric iz Australije poklonio dečju gitaru, ali baš kvalitetnu, a te iste godine drug mog starijeg brata, krojač Peša, je pred mene stavio izbor – ili da me nauči da sviram gitaru ili da me nauči da krojim i šijem. Majka je navaljivala za ovo drugo, no ja sam se odlučio za gitaru. Odvajao sam od doručka i džeparca i od Peše krojača kupio polovnu, pravu gitaru. Bio sam kod njega mesec dana na obuci, a potom i propevao, pa je tako vremenom pevanje postalo moj zanat, a gitara je tu na ispomoć”, priča Zlopi.

Talenat za pesmu nasledio je od oba roditelja, više od oca, smatra

Usledile su žurke i svirke na rođendanima i na keju Veternice.

“Bio sam glavna faca, tamburao sam nešto, više se i ne sećam šta. Okupljalo se društvo oko mene, ali kada se završi svirka svi oni odu sa devojkama, a ja ostanem sam sa gitarom, kao sa devojkom”, priseća se uz osmeh.

Pevao je i na radnim akcijama, kojih se sa nostalgijom seća, posebno one iz 1979. godine u Rijeci.

“Bila je to jugoslovenska priča, koju i danas negujem kroz pesme. Nije se znalo ko je koje nacije, svi smo bili jednaki. Tada sam zavoleo neprevaziđeni bosanski humor i tada sam na takmičenju pevača osvojio drugu nagradu”.

Stasao je za armiju. Nije daleko služio, u Nišu, ali je baš zbog gitare imao velike privilegije. Bila je to 1982. godina.

“Već trećeg dana dobio sam naređenje da sviram na priredbi u Medicinskoj školi. Ništa lepše za vojnika”.

Nebojša Zloporubović Zlopi je diplomirao na Višoj trgovačkoj školi u Leskovcu i nekoliko godina radio kao komercijalista na terenu

Po povratku iz vojske pevao je starogradsku muziku po leskovačkim kafanama  u orkestru “Ko lepi san”, a potom prešao u orekstar “Backa Litrića”.

“Sve smo živo pevali osim šunda. Bio je to profesionalni orkestar gde se danonoćno vežbalo. Pevao sam sa Cecom Tomić, ali sam posle 15 godina odlučio da krenem sa solo karijerom. Gitara i ja. Ipak, tih 15 godina je bila moja velika muzička škola”.

U Zlopijevom životu ništa unapred nije isplanirano, pa ni taj odlazak iz renomiranog orkestra. Naime, godinama je pred očima imao sliku čoveka sa gitarom, upamćenu na Jadranskom moru.

“Bilo je to na letovanju u Srebrnom kod Dubrovnika. Gledao sam i slušao danima čoveka kako peva prateći sebe na gitari. Osećao sam njegovu slobodu, a morska pozadina mu je pružala neki oreol”.

Međutim, svoju solo karijeru nije započeo na moru, nego u Leskovcu, u tada popularnom kafiću “Mreža” gde već treće večeri nije mogla da se nađe stolica više. Menjao je kafiće, svirao na žurkama, a onda je, 1993. godine usledilo letovanje u Budvi.

IKONA BUDVANSKE RIVIJERE

“U kafiću pored Starog grada pevala je Viktorija. Ozvučenje fantastično, pauze česte. Zamolim da na jednoj od pauza otpevam nešto, Viktorija pristine. Popnem se na binu, počnem da pevam, čujem aplauze. Nekoliko dana kasnije ponudili su mi da na par dana zamenim Viktoriju jer je ona bila zauzeta”.

Harizma

“Kažu mi da imam poseban glas, kao da pevam sa peskom u grlu, kažu da umem da napravim atmosferu i da moje žurke liče zapravo na koncerte”

Njegov glas čuo je u tom kafiću Miki Jevremović, tada jugoslovenska zvezda, pa ga je angažovao kao prateći vokal na Budvanskom festivalu.

“Naredne godine su me angažovali u “Pjaci” i od tada pevam svakog leta po četiri meseca. Slovenska plaža i taj restoran sa po 300 gostiju sa svih strana su postali moj veliki sajam. Odatle me angažuju po celoj Srbiji i po inostranstvu. Budva je postala moj drugi dom, mesto gde se osećam najlepše, mesto gde se ispunio moj san o čoveku sa gitarom i plavom moru. Crnogorski mediji, posebno lokalni, često prave priloge sa mnom i oni me tretiraju kao zvezdu budvanske rivijere, skoro kao ikonu, uprkos tome što sam ja samouki i pevač i gitarista”.

Tu je Zlopi naučio i popularne ruske pesme, skinuo ih je, kako kaže, pa mu Rusi često priznaju da “bolje peva od originala”

FESTIVALI

Naredne 1994. godine Zloporubović je na Budvanskom festivalu nastupao sa sopstvenom pesmom “Ti si moja tiha luka” po tekstu Leskovčanke Snežane Kržalić, pa opet ,95. i .98. Nekoliko puta je pevao na niškom festivalu “Niška Jesen” gde je 1997. osvojio nagradu za njaboljeg pevača, dva puta na “Beogradskom proleću” gde je njegova kompozicija “Noćas su zvezde progovorile” osvojila nagradu za najbolji tekst koji je napisala Biljana Stojanović iz Niša, na festivalu u Kotoru i drugim mestima.

“Ni sam ne znam zašto nisam snimio album. Pesme koje sam komponovao bile su namenske, za festivale, a za album je trebalo i malo više novca koga nisam imao”, objašnjava.

Intermeco

Pevam po 3 sata bez muzičkog intermeca, to je najteži način pevanja, ali to je moj izbor. Mada mi je smešno kada pročitam da se neka pevačica srušila posle sat pevanja

POVRATK RODNOM GRADU

Pevač Zloporubović se u Leskovac vratio posle velike pauze, pre dve do tri godine kada je počeo da peva u Marfi pabu, samo jedan dan u nedelji – utorkom.

“Od svake večeri pravimo posebnu žurku. Iskoristi se bilo koji događaj. Neko baš tu zaprosi devojku, neko slavi diplomu. Posebno mi je drago što u publici ima svih generacija. Kažu da ih spajaju pesme koje pevam. Pre neki dan bili su otac i ćerka. To su predivni trenuci”, obajšnjava.

LESKOVAC-SARAJEVO

Na pitanje koga među mlađim pevačima vidi kao svog naslednika, Zlopi nema odgovor jer, opet tvrdi, da on nije zvezda, ali o leskovačkim pevačima skoncentrisanim u Beogradu ima veoma visoko mišljenje.

Gostovanje u Londonu je veliki vetar u leđa jer sam bio zvezda večeri

“Šta više, ja mislim da je u muzičkom svetu Leskovac za Srbiju danas ono što je nekada bilo Sarajevo u staroj Jugoslaviji. Leskovac je rasadnik talenata, kolevka sjajnih pevača sa raskošnim glasovima. Najpopularniji bendovi potekli su iz Leskovca, kao što su Tropiko, Amadeus i Kreativ bend, tu je Milica Pavlović, tu su mnogobrojni mladi pevači i pevačice koji su slavu stekli preko popularnih televizijskih takmičenja”.

ZLOPI je oženjen Draganom, profesorkom fizike s kojom ima ćerku Anju, srednjoškolku

Zamoljen da pošalje poruku mlađim solo pevačima, Zlopi kaže da je pored talenta potrebna i ljubav prema pesmi i iskrenost prema publici.

“Treba pevati bez foliranja, uneti dušu u pesmu, pevati pesme sa porukama, dati celog sebe, uspostaviti interakciju. Nije dovoljno reći – dobro veče i – laku noć, nego između tri sata držati publici pažnju. Za mene je svaki nastup kao koncert, bilo da pevam u kafiću, restoranu ili na žurci”, poručuje Leskovčanin Nebojša Zloporubović Zlopi, jedan od najvećih izvoznih leskovčakih brendova, koji zarađeni novac troši u svom rodnom gradu na Veternici.