Лесковачко Народно позориште (ЛНП) ставља на свој репертоар „Вишњик“ Антона Павловича Чехова, комедију у четири чина како је сам аутор, класик светске позоришне сцене, своје тестаментарно дело жанровски одредио. Премијера Чеховљеве комедије, у режији Ивана Томашевића к.г., одиграће се у суботу, 2.јуна, 2018.године са почетком у 20 часова у сали ЛНП.

Наравно, за похвалу. Овај значајан и велики пројекат – дело знаменитог и култног драматичара – је најкомплекснији пројекат који је до сада  ЛНП имао од реновирања зграде позоришта, након вишегодишње паузе, до данашњих дана.

Свако позориште, које имало држи до себе и свог уметничког угледа, мора на свом репертоару, поред савремених писаца, да има, бар једног Чехова, Гогоља, Молијера, Тенеси Вилијамса, Милера, Нушића, Симовића, Крлежу…; а што да не и Шекспира!

Зато директор позоришта Станислав Грујић каже: „Obaveza je jednog ozbiljnog teatra, kakvo je leskovačko Narodno pozorište, da u svom repertoaru ima barem jedan klasikа“, чиме се у потпуности слажем. Томе у прилог иде и овај мој текст, мало дужи, али само са једним јединим циљем: Како ја нисам на Ви, а још мање на Ти са Чеховим, нити ћу икад бити, немам жељу за његовим тумачењем: шта је хтео, а шта није хтео да постигне својим причама, новелама, а поготову позоришним комадима, већ да мало, сасвим мало, кажем коју – онолико колико моја маленкост може да пружи –  о Антону Павловичу Чехову и његовом „Вишњику“. (Д.Мијач: „Али, једноставно, живот ми је показао неке ствари, и као старији човек, једини писац кога могу прилично да разумем јесте Чехов.“) Ни више, а ни мање.

Антон Павлович Чехов, прослављени руски писац, сматра се зачетником модерне руске и европске традиције на пољу приповедака и драма. Његове   драме су: Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик.

Најзанимљивија од свих Чеховљевих драма, можда и најбоља, је „Вишњик“, коју  Чехов завшава октобра 1903.год., и о њој изриче свој суд: „То није драма, већ комедија, местимично чак фарса“.

Већ у јануару 1904.год. К.С.Станиславски и  Немирович-Данченко постављају „Вишњик“ на сцени МХАТ-а (Московски художествени академски театар) и доживљавају  успех,  у име нове сценске поставке. У рану зору 2. јула исте године, Чехов умире.

Београдска публика је први пут гледала „Вишњик“ у извођењу Художественог театра 8. 12. 1920.године. Тек толико, да се зна.

Сарадња са МХАТ-ом изузетно је погодовала Чехову, из простог разлога јер се је у том театру, под утицајем Станиславског и Мајерхолда, почео неговати сасвим нов стил режије и глуме: стил који је био лишен патетике, толико присутан до тада, и заснован на природности израза. Овакав начин глуме и режије изузетно је одговарао Чеховљевом стилу, тако да он преко МХАТ-а, успева да оствари и оживи све своје оригиналне идеје око поставки својих позоришних комада.

Само, још две занимљивост: Чеховљеви „Галеб“ и „Вишњик“ су најигранији позоришни комади, после Шекспирових комада; позоришни комади А.П. Чехова имали су до сада око 300 филмских екранизација!

Добро је познато да играти Чехова, поготову његов „Вишњик“, представља тежак изазов и за глумце, а поготову за редитеља; али у исто време „Вишњик“ даје највеће могућности  да  глумци и редитељ донесу, на сцену, прави живот и уверљиви процес распада и самог уништавања једне интимне породичне драме – елегичне трагедије.

У Енглеској чак сматрају да глумац „оверава“ своју каријеру кад заигра Чехова; јер је то слив тема које иду од комедије до трагедије, од трагедије до драме – како каже редитељ Д. Јовановић. Расправе о томе: Како играти Чехова трају од самог настанка његових комада, што је више од сто година. На једној страни су традиционалисти, са аргументима Станиславског, док су на другој страни антитрадиционалисти, чије мишљење је утемељио сам Чехов, па тако Kонстантину  Трепљеву ставља у уста: „ … а по мом мишљењу савремено позориште је – шаблон, предасуда. (…) Потребне су нове форме. Нове форме су потребне, а ако их нема – онда ништа не треба.“

Зато је „Вишњик“ више од позоришта, то је суров и сиров ванвременски и ванпросторни животни игроказ

Бавећи се Чеховљевим драмама редитељ се бави самим животом: зато што је живот креативан чин, зато што је Чехов писац за људе зрелог доба; зато што његова скепса, његов цинизам и чеховљевска досада чине да су његови ликови све време статични, као да чекају Годоа, док играју своје карактере, улоге.

Глуме живот – све време сви! З

бог свега овог Чехов је тајна века, и редитељска лабораторија за истраживање и поставку  „Вишњика“. Чиме се још једном потврђује основно начело позоришта: постоји узјамност између климе епохе и духа драме у којој она настаје.

Иначе „Вишњик“ је последње Чеховљево дело, написано на врхунцу његове уметничке моћи, које и дан-данас представља загонетку

То је, без икакве сумње најсложенији и по многима најбољи Чеховљев комад у коме се он поново дотиче распада тамошње фамилије и пропадања тадашњег руског аристократског друштва. Драма која са собом носи и бол и патњу и смех – све оно што „Вишњик“ чини посебним.

Чехов је, поготову у „Вишњику“, умео да открије у личностима наједном спознату „литост”, појам из руског језика који Милан Кундера објашњава као изненада доживљено стање неке отужности рођено погледом на нагло откривену властиту беду. Та туга и то болно незадовољство провлачи се кроз целокупан позоришни опус Чехова; то је такозвано „Чеховљевско расположење“ , „Чеховљевска атмосфера“ или „Чеховљевска досада.“

Чехов је и аутор надалеко познатог позоришног „правила“: „Не може се на сцену износити напуњена пушка, ако нико нема намеру да из ње опали“ 

Међутим, у „Вишњику“ Епиходов стално носи пиштољ, али га не употребљава; као ни Шарлота своју пушку!? Није ли ово нови моменат у Чеховљевом стваралаштву, крај без пуцња?

И сам Чехов за „Вишњик“ пише:  „Чини ми се  да у мојој драми, ма колико била досадна, има нечег новог. Узгред буди речено, у њој нема ниједног пуцња. “ Чехов није био задовољан како је „Вишњик“ извођен на сцени МХАТ-а: „Само једно могу да кажем: Станиславски ми је упропастио драму. Но није важно.“ Посебна Чеховљева замерка Станиславском била је на дужину  припрема и проба „Вишњика“.

Чехову је било незамисливо да пробе његовог позоришног комада трају само 6 месеци, од потребних, по Чехову, најмање 18 месеци

Истине ради, треба рећи да је сукоб Чехова и Станиславског трајао још од „Галеба.“

Без намере да препричавам „Вишњик“, само реч две о тадашњој Русији у којој је настајао.

Царска Русија је била у врло тешкој економској ситуацији, на ивици беде. Разлог за такву тешку ситуацију била је огромна корупција, морално посрнуће аристократских породица и распрострањени непотизам. Јавности скоро да није ни било. Цензуре је било на све стране; вести лажне и манипулисане, а политички противници убијани или затварани. Русијом је владало сиромаштво, глад, насиље и  неморал. (Нешто вам познато?! Јел да?)

Некада богата породица спахинице Рањевске, Љубов Андрејевне, преживљава последње тренутке некадашње славе и богатства, што је доводи у ситуацију да морају продати своје имање и последњу ствар која их је везивала за аристократски живот – велики вишњик. Зато и Чеховљев „Вишњик“ често, у „ова времја“ називају „транзицијски комад“; вишњик и његови непромишљени власници од самог почетка су осуђени на пропаст.

А сад нешто о редитељу „Вишњика“.

Нисам никада био присталица да редитељ  позоришне представе буде и глумац у истој. Што не иде, не иде, брате. Бар ја тако мислим. Велика глумачка имена, светска, а и наша, режирала су велики број, неке од најбољих, позоришних представа, а да нису никада играла у њима. Само да наведем нека од њих: Шекспир, Молијер, Лоренс Оливије, Ентони Хопкинс, К. Станиславски, Раша Плаовић, Тито Строци, Стево Жигон, Бранко Плеша, Петар Баничевић, Радослав Миленковић, Мики Манојловић…Нису ово времена путујућих позоришта.

Данас се режисери школују на академијама. Хуго Клајн у „Основни проблеми   режије“ пише:  “Ако за кога важи назив „инжињер душа“ , онда свакако за редитеља…Веома истакнути глумци могу као редитељи и нехотице наметнути свој начин осталим извођачима, изазвати подржавање, које је увек од штете…Редитељ мора бити психолог, педагог и организатор, мора бити скроман, лишен сујете, а имати ауторитета.“

Ако ми нађете једног јединог глумца који је скроман и лишен сујете, ја ћу извршити харикири испред позоришта

Него, да не дужим, идемо даље. О глумцима.  Прочитао сам да ће спахиницу Рањевску, Љубов Андрејевну,  играти госпођа Маја Јанковић. Добро. Једна од најзахтевнијих драмски позоришних улога припала је госпођи Јанковић: дивној, доброј и зрелој глумици;  којој желим, од свег срца, успех и срећу,  небеску  узишеност и надахнуће,  која ће јој итекако требати, на премијери, и касније на свим репризама. Верујем, не хоћу да верујем,  да ће госпођа Јанковић у потпуности оправдати све постављене задатке које је редитељ поставио пред њом, и да ће избећи све многобројне замке, које овај лик носи са собом.

Мало је позоришта који за улогу Љубов Андрејевне имају одговарајуће глумице. Мало.

Народно позориште у Београду, српски национални театар, са огромним бројем врхунских глумаца за улогу Рањевске довело је из Новог Сада феноменалну Јасну Ђуричић. Исто тако ЈДП из Бгд. у „Вишњику“ који поставља господин Мијач доводи стварно  незаборавну и најбољу глумицу, раме уз раме са Мерил Стрип, на свету – Јасну Ђуричић.

Гледао сам, пре много година, у „Ступици“ ЈДП у Бгд. покојну Ђурђију Цветић која је изузетно одиграла ролу спахинице, али госпођа Ђуричић, гледао сам је у „Вишњику“ пре 7-8 године, је нестварна. Не глуми, живи живот Љубов Андрејевне, на сцени. Да се смрзнеш, што кажу клинци. Шта овим хоћу да кажем?

Ни велики, највећи национални театри, немају глумце за поједине позоришне поставке, већ морају да их доводе са стране

Да наведем још неколико толико упечатљивих примера.

Народно позориште у Бгд. је тек после 18 година, након Мије Алексића и Мики Манојловића, поставило на својој сцени Ричарда Трећег јер је Игор Ђорђевић довољно стасао за ту улогу. Али , то исто позориште je за Селимовићевог Ахмеда Нурудина и Чеховљевог Иванова довело сензационалног македонског глумца Николу Ристановског. Атеље 212 из Бгд. је после 27 године поставило Крлежине Глембајеве, али је за Леона Глембаја довело, опет, Николу Ристановског из Скопља, Бориса Кавацу из Љубљане, за старог Игњата Глембаја, и из постеље дигло Ђузу Стоиљковића за Фабриција.

Ми, Лесковчани имамо госпођу Мају Јанковић, глумицу великог формата, и не треба нам нико са стране

О публици.

Када ово прочитате, немојте ми одмах „спомињати“  фамилију. Сачекајте мало, па реагујте. Уколико волите Чехова не пропустите представу. Никако! Обавезно прочитајте 3-4 пута, минимум, Чеховљев „Вишњик“, па тек онда у позориште на представу. Ако не прочитате не идите. Нема сврхе. Ич! Публика из „Мушице“, “Ко ће кога“ и „Боинг- Боинг“ није за „Вишњик.“  Не! Чехов није близак свима!? Уметност није за сваког!?! Уметност није доступна сваком; ако је сваком доступна то онда није уметност! Запамтите! Да се зна.

Чехова најбоље разуме моја генерација.  Тачка.

Што год о овом мислио огроман, већи, део  публикума није у праву. Само у демократији, као владавини већине у друштву, већина је добра, али је у уметности погубна. Старо је правило: Сачувај нас боже укуса и критеријума тихе већине. И још нешто, на премијеру дођите обавезно: обањани, дотерано-скоцкани, намирисани, расположни и одморни – и физички и ментално. Требаће. Видећете зашто. Видимо се на премијери.

Много успеха ансамблу ЛНП на премијери Чеховљевог „Вишњика“. Од свег срца.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић