Meštani leskovačkog sela Donje Krajince, kao i njihove komšije iz Mrštana i Bratmilovca do svojih njiva s onu stranu Južne Morave stižu preko dugačkih merdevina prislonjenih sa oba zjapeća kraja nedovršenog i nepovezanog betonskog mosta sa autoputem na koridoru 10.

Drugi put do plodnih moravskih oranica vodi direktno preko reke, koju prelaze samo najhrabriji vozači traktora, a treći put, pored hrabrosti, zahteva i konja u vlasništvu. Gradnju mosta, koji kao da bez krila lebdi u vazduhu, finansirali su „Putevi Srbije“, a Leskovac je bio suinvestitor sa 15 odsto učešća.

Na drugoj obali reke nalazi se preko 300 hektara njiva na kojima su vredni Krajinčani uzgajali rano povrće, i stotinak hektara šuma.

– Taj potez pored reke je klimatski najbolji pored Južne Morave. U brdima je sa tri strane. Štite od hladnoće i toplote. Tu smo proizvodili najukusnije rano povrće u leskovačkom kraju – priseća se Batica Stojanović, koji preko reke ima dva hektara obradivog zemljišta i hektar pod šumama.

Većina domaćina ovog sela je zbog opasnih prepreka bila prinuđena da se odrekne svojih njiva preko reke, a oni kojima ne manjka upornost, kažu da žive u strahu za svoje živote i živote članova svojih porodica.

– To je lako kada je vodostaj nizak. Kada malo poraste, nema prelaska. Jednom sam bio neoprezan i povukli me brzaci, konja i mene. Jedva su nas spasle komšije – priča starina.

Njegov sin Nenad Nešić na farmi preko reke uzgaja 150 ovaca i 32 krave. Reku prelazi traktorom.

– I ja se ujutru prvo pomolim, pa krenem prema reci. Hirovita je. Korito su joj produbili kopači šljunka. Začas se upadne u neki dublji vir. Ponekad je ceo traktor u reci, samo mi se glava vidi. Ali, kada u proleće nadođe Morava, po mesec dana pauziram. Tada samo helikopterom možemo na drugu obalu – jada se ovaj domaćin.

U sklopu gradnje autoputa, u leskovačkom kraju je preko Južne Morave podignuto još sedam mostova. Samo je ovaj u Krajincu ostao bez pristupnog puta i samo je on bio sporan. Do pre tri godine seljani su do  imanja išli zaobilaznim putem i prelazili 10 kilometara. U međuvremenu je jednu deonicu , između Beljanice i Manojlovca, uništilo klizište, koje je dva puta uzaludno sanirano.

– Borba za most u blizini našeg sela i njiva počela je još 1998. kada smo čuli da ćemo jedino mi ostati bez prelaza preko reke. Protestovali smo godinama, pravili barikada ne gradilištu autoputa, bili kost u grlu mnogim vlastima. Uspeli smo nekako da dođemo do Velje Ilića, doveli ga u selo, organizovali veselje. Igrao sa nama u kolu i obećao most. Obećanje je ispunio, ali smeniše ga pre kraja radova – pričaju seljani kojima vlasti nisu napravile ni obećani podvožnjak ispod autoputa, pa koriste tesan i nizak ispust za vodu.

– Sanjam kako se moji mili i dragi penju na most preko merdevina, drvo puca, oni lete u ponor. Probudim se u znoju. Kivni smo na političare svih stranaka jer su nas svi lagali da će problem biti rešen. On je za nas nešto kao Beograđanima Gazela ili kao taj kineski most čija se gradnja najvljuje. Ali, ko mari za glasove seljaka tri sela na jugu Srbije. Bez nas se može – ogorčen je Batica Stojanović.

Objavljeno u Blicu  01.04.2011. 12:1