Једини одговор на ово, у наслову, постављено питање, који је искрен, један једини и тачан, и гласи: Зато што неће други. Је ли да? Па, дабоме да!Јер је тачно. Другог одговора нема, или га бар ја не знам.

Већ дуже време спремам се да напишем овај текст, али сада, када сам сео да га напишем, ухватио сам себе како се питам: да ли уопште има сврхе писати га.

Како је почело?

Тако што сам добио критике, пре једно 3-4 година од људи из ЛНП, да моје писање о позоришту је непотребно, чак сувишно. Да сам нестручан, недобронамеран, да не разумем позориште и уметност уопште, јер забога, нисам читао Станиславског.(Они знају шта ја читам, а шта не), oдакле сам се одједанпут појавио, које су ми намере и наравно, чија сам ја то продужена рука која ремети идиличну хармонију и симфонију која влада у нашем позоришту. (То под обавезно; не можеш ти у држави небеског и од Бога изабраног народа да имаш сопствено мишљење. Мора неко да истоји иза тога, и да те „тутка“!?).

На све То ја сам одговорио да сам написао шта мислим о самој представи, режији и глумцима; имајући стално на уму, чувену сетенцу: Нисам кокошка да знам да носим јаја, али знам шта је мућак! Сентенцу, која  ме ставља у позицију, да се са великим презиром односим према „аргументацији“: ко си ти да пишеш о позоришту?.

Тај најнижи облик „кобајаги аргументације“, гори је и од ад хоминем вређања, зато што саговорника поставља на почетак, деградира га и лишава права на лично мишљење

Као редовни посетилац позоришних представа, имам права да изнесем лични став о ономе шта гледам, поготову када позоришне критике апсолутно нема у медијима. Ово се ја „вадим“, али да вам објасним зашто сам у праву; То је и сврха овом мог текста.

Прво о уметности, реч коју свакодневно користимо у колоквијалном говору, а за који не постоји универзална дефиниција. Уметност су дефинисали и још ће дефинисати многи блистави умови. Па тако Вјачеслав Иванов, блистави руски филозоф и драматург пише: „ Уметност је самовоља лишена свих правила.“; Кант дефинише уметност као: „Сврсисходност без сврхе.“,док Тарковски каже: „ Уметност је апсолутни облик лепоте, вид савршенства.“,  итд, итд.

Зато сам и написао: „Уметност није за сваког!?! Уметност није доступна сваком; ако је сваком доступна то онда није уметност!“ Што је у реду, јер Овидије пише: „ Уметност се садржи у ономе што је од ње другима неприметно.“, а Гете бележи: „ Што је дело неприступачније за интелект, то је веће.“ Да би Маркс сублимирао  и петрификовао идеју да је уметност аристократска и да селективно утиче на публику ,изјавом: „Ако желиш да уживаш у уметности, мораш бити уметнички образован. Јер намера уметности мора бити скривена, тако да не искаче попут федера из подеране софе. “ Е, сад иде оно „али“ што девојци срећу квари. Па, кажем. Ако је уметност само ради уметности, и сама себи довољна, онда је и сувишна и непотребна.

То је так проклети академизам

Међутим, сада ће се јавити учени позоришни стручњаци који ће рећи да ја, који нисам стручњак у области позоришне уметности, немам право ни на своје мишљење. Не постоји термин, рећи ће:   „Свиђа ми се“ или „Не свиђа ми се“!?  То је прикривено простачко, упрошћено крештање: „Не свиђа ми се!“ „То је досадно!“ Јер  мишљење о неком делу, по схватању  учених стручњака, представља збир мноштва сабирака; на ово питање може се одговорити трактом о позоришту, а нипошто не мишљењем. Из овог произилази да: „ Теоричар уметности дужан је још да буде и стручњак.“

Ако је пак стручњак у оквирима само једног облика уметности, што је скоро стопостотна појава, неминовно ће свој облик узети за камен темељац; и ето опет једностране класификације у  анализи неког уметничког дела. Не кажем ово ја него Андреј Бели, а ја препричавам, јер он несвесно тера воду на моју воденицу.

Нема више, ни у целој Србији, а не у Лесковцу ерудита, људи енциклопедијског знања и  ренесансних могућности да: као прво, неопходно познавање све религијске, метафизичке, научне погледе на уметност; као друго, умети критички се поставити према тим погледима; као треће, одредити све могуће начине сврставања појава уметности (методологију); као четврто, бити стручњак у свим облицима стваралаштва. Пошто таквих нема ни за лек, нити су на видику, а истински је потребно обухватити необухваћено, А. Бели доноси закључак: „ И услед тога не може да постоји правилан поглед на суштину уметности; овде смо осуђени на дилетантизам.

Ако је тако, преостаје област личних суђења

„Ово ми се допада…Ово ми се не допада…“ О укусима се не расправља. А још су мање умесне овде поуке, текстови, трактати… И ја се, нудећи овај текст пажњи читалаца, налазим у незгодном положају зато што – иако сам много тога читао, о много чему размишљао, у понечему успео – ипак не задовољавам ни двадесети део захтева које сам поставио теоретичару. Јасно ко дан! Да ли знате неког ко задовољава наведене критеријуме?? Никог.

Иначе, само да знате, давно сам изгладио односе са ЛНП

Што се тиче Константина Сергејевича Станиславског, његов чувени  „Систем“ је у мојој библиотеци деценијама, као и Чеховљева (Михаил, а не Антон) књига „О техници глумца“ и књига Хуго Клајна „Основни проблеми режије“. Наравно, да их, с времена на време, ишчитавам.

Међутим, све ово што сам до сада написао можда нема никакве везе, можда кажем ја, сада, у ова савремена и турбулентна времена,  када је најезда, навала и инвазија, чопоративна, ко скакаваца Боже ми опрости, ових индивидуа са мегатренда …мега бла бла бла… Са престижних, светски познатих универзитета: Зубин Поток, Блаце  и Бабино Ливаче ( онај који зна кућу Тасе Абдула, зна и где је Бабино Ливаче), којих јес да нема на Шанганској листи престижних универзитета, али то је само зато што су ван конкуренције, а и да не кваре рејтинг Харварду, Берклију, Кембриџу, Оксфорду!! Њихових свршених студенета можда је блам да пишу за Југмедиу!? Можда, кажем ја?! E, због тога ја. Чудни су путеви Господњи.

П.С. Пре тачно 50. година, на данашњи дан, увече 2. јуна 1968, почеле су велике демонстрације студената Универзитета у Београду. Тада, пре тачно 50. година, хтели смо, онако млади, паметни,  лепи, пуни живота да мењамо свет. Тада, пре 50. година, као студент прве године веровао сам у боље сутра, праведнију и лепшу будућност.  Чекали смо тенкове. Тито их није  послао.  Али има ко је. Пре 27.година, 9.марта 1991.год. на тим истим београдским улицама, као озбиљан човек, и даље сам се борио за боље сутра, праведнију и лепшу будућност. Сатрап је на нас послао тенкове. Данас, субота 2. јун 2018. године као  човек седе косе, и даље се борим за бољу, праведнију и лепшу будућност ове проклете државе.  Па, докле више бре!? Има ли овом српском лудилу краја!??

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић