Akcija pošumljavanja Srbije u okviru projekta „Jedno drvo za jednog ratnika“ sprovodi se ove nedelje u Preševu, a sadnja je počela juče kada je posađeno 600 sadnica Crnog bora u znak sećanja na srpske vojnike poginule u Prvom svetskom ratu.
Do kraja akcije pošumljavanja na lokaciji Preševo u narednih nedelju dana biće ukupno posađeno 8.000 sadnica.
Obeležavanje sto godina od početka Prvog svetskog rata (1914 -1918) počelo je 2014. godine kada je Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u saradnji sa JP „Srbijašume“ i Šumarskim fakultetom Univerziteta u Beogradu – pokrenulo širi društveni projekat pošumljavanja u Srbiji uz angažovanje osuđenih lica. Projekat pod nazivom „Jedno drvo za jednog ratnika“ predstavlja jedinstven vid obeležavanja stogodišnjice Velikog rata u Srbiji, i u to ime biće posađeno 1.300.000 sadnica – po jedno drvo za svakog poginulog srpskog vojnika.
“Ovaj Projekat ima za cilj da oživi sećanje na herojske žrtve srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. U okviru socijalnog cilja Projekta dobrovoljno radno angažovanje osuđenih lica treba da podstakne osećaj njihove korisnosti u društvu. Ovakvo angažovanje osuđenih lica kompatibilno je sa novim tendencijama u sistemu izvršavanja krivičnih sankcija – rad u javnom interesu – koji se izriče za lakša krivična dela i prekršaje”, navode u preduzeću “Srbijašume”.
Ekološki cilj Projekta je povećanje površina pod šumama i to ima neprocenjiv značaj za očuvanje životne sredine, čiji kvalitet direktno zavisi od stepena šumovitosti.
U okviru projekta „Jedno drvo za jednog ratnika“ od 2014. godine do danas posađeno je preko 1.200.000 sadnica. Projekat se završava u decembru ove godine kada će uz prigodnu svečanost biti obeležen kraj Projekta i posađena i poslednja od 1.300.000 sadnica.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Ako su Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i Javno preduzeće Srbijašume, jedine „institucije“ koje su u ovoj zemlji zadužene da „ožive sećanje na herojske žrtve srpskog naroda u Prvom svetskom ratu“, onda se džaba ginulo.
Nema potrebe da previše obrazlažem ovakav svoj stav, jer država Srbija sem zbrda-zdola organizovane „kamerne“ vojne vežbe, ništa nije učinila na istinskom obeležavanju stogodišnjice od završetka Velikog rata. Pa nam je posle kriv đavo (da ne kažem Makron), što smo na „velikom času istorije“ sedeli u magarećoj klupi.
Svojevremeno sam lično zasadio mnoga od onih 88 stabala za druga Tita. Jedno od njih posebno dobro pamtim. Držao sam ga svojim šesnaestogodišnjim rukama, dok mu je mlada studentkinja stomatologije ašovom nespretno zatrpavala koren. I dok sam ja gledao u njene tesne brigadirske pantalone, ona je gledala u blendu fotoaparata „Naše reči“, a ašov je „gledao“ kako da mi razbije tintaru. Sve u svemu, dobro je da sam ostao živ, ali nije dobro što nijedno od tih 88 stabala zasađenih u krugu leskovačke bolnice, nije opstalo.
Ako neko pita, pomenuta zubarka još uvek opstaje, ali se zubima ne bavi odavno. ?
Pitam se, koliko li će od ovih 8.000 sadnica koje će biti zasađene u Preševkazi dočekati proleće, ili sledeću jesen? Jer u situaciji u kojoj se javno preduzeće koje gazduje državnim šumama i šumskim zemljištem bavi državnom istorijom, sasvim je legitimno da pripadnici nacionalne manjine koja tu državu ne oseća svojom, takvu delatnost smatraju političkom provokacijom. Još pa ako ON lično bude zasadio tu poslednju sadnicu…