Prvi moj susret s ljudima koji prose desio se u detinjstvu i to na  kalemegdanskom stepenistu, koje vodi do crkve  svete Petke. Bilo je to vreme sedamdesetih prošlog veka, kada su svi bilI u nekom relativnom materijalnom blagostanje, pa se na ljude koji prose dinar gledalo kao na nešto što ruži imidž zemlje između istoka i zapada.

“Nemoj da im daješ novac, to su prevaranti”, upozori me moja rođaka i snažno povuče za rukav s prezirom na licu.

No, broj ljudi koji prosi, uprkos tome što vlast nije blagonaklono gledala na njih i jurila ih sa ulica, uvećavao se iz godine u godinu, ali mene je pri susretu s njima uvek nekako bilo strah, iako su većine prosjaka bile  žene. Možda zbog onog prezrivog pogleda moje rođake, možda zbog uticaja okoline, ko zna.

Danas u, kako kažu, mojim zrelim godinama menja se i odnos prema toj ruci ispruženoj u vazduh s pogledom koji kao da kaže: “Pomozite, u nevolji”. Više ne razmišljam o tome da li je reč o “profesionalcima” ili zaista o ubogim ljudima jer i u jednom i u drugom slučaju je – nevolja. I tako, kada vidim tu ispruženu ruku, iako i sama sazrela za prošnju, izvadim dinar koji se zatekao i ako se zatekao u džepu, i pružim. Strah je nestao.

Jer, svakog od nas u jednom trenutku može da zadesi čuvena jevrejska kletva „Imao pa nemao“.
Sasvim drugačiji odnos imala sam i imama prema uličnim sviračima, čiji je isti cilj – sakupiti novac, ali putem muzike. Neke čak i volim da poslušam.

Često sam, kao i mnogi, prolazila pored leskovačkog uličnog svirača frulasa, koji je na svoj način, muzikom, zarađivao novac. Pokušavao je da kopira i bio je kopija velegradskih uličnih svirača, takav sam bar ja imala utisak.

Pred kraj ove jeseni sedeo je on na svom uobičajenom mestu na travnjaku pored hotela „Beograd“ u Leskovcu, a ja idući iz pravca mosta mu se lagano približavala. Retko izlazim poslednjih godina, a kada izađem, ne žurim. Hodam polako jer me posao ne čeka, ciljevi izbledili pred siromaštvom, pa tako hodajući gledam nepoznata lica jer ona znana se raštrkala negde.

Po navici, preturam po torbi dok zvuci frule postaju sve jasniji. Tražim novčanik. Od dve papirnate novčanice od po 20 dinara, jedini novac u mom pohabanom novčaniku, uzimam jednu i stavljam je u kutiju. Zadržavam se još nekoliko minuta. Uživam u zvucima frule, facinira me žar s kojim fruluaš svira.

Sa suprotne strane nailazi žena i iz ruke baca metalnu novčanicu u frulaševu kutuju. Zveket odjekuke u mojim ušima. Frula je odjednom utihnula i ja vidim frulaša kako se savija, uzima metal i baca ga na travu, u pravcu žene.

“Evo ti tvoj dinar, idi ti kupi za njega nesto!, kaže joj ljuto.

Stajala sam  ispred njega i u rukama držala onih drugih 20 dinara. Zbunjena. Ubacujem i njih u kutiju. Frulaš se okreće prema meni s gnevnim licem.

I tada progovaram iz dubine duše, ja koja znam kako se teško zarađuje čak i jedan dinar.

“Idi i uzmi taj dinar sto si bacio! I taj dinar ti je od Boga, budi zahvalan na njemu”. 

Gleda me začuđeno a onda bez reči ustaje i odlazi do mesta gde je samo pre minut, dva bacio metalni novac. Uzima ga i bez reči lagano stavlja u kartonsku kutiju, a ja odlazim s pomešanim osećanjima.

Prosjačenje i siromaštvo su društveni fenomeni kojima se bavi Socijalna patologija kao nauka. Ako razmislimo, time bi trebalo da se svi, ali svi, svako na svoj način bavimo. 

Milosrđe… to  je dobrovoljna pomoć nekome ko se našao u teškoj situaciji- definišu u enciklopediji, a vrlina je u svim religijama  i u nekim društvenim naukama.

Kako to kaze sv.Vladika Nikolaj Velimirović : “Stostruko vraća Bog zajam, koji se njemu pozajmi kroz siromahe“.

S tim mislima ulazim u autobus prema kući, preispitujući i naučne i verske postulate

( U spomen tragično stradalom akteru ove priče)