Jedna od mudrih doskočica Duška Radovića bila je i ona „kako ćemo u komunizmu svi živeti u Beogradu“. Opaska velikog satiričara samo se delimično ostvarila: komunizam je propao ali najveći deo Srbije se skućio u Beogradu ili grebe i rukama i nogama da adresu preseli u prestonicu. I to ne samo zato što je in biti „Beogradžanin“ već iz najprozaičnijih, egzistencijalnih razloga – u Beogradu se, za razliku od većine mesta u unutrašnjosti gde vlada mrtvo more i gde Bog svakodnevno poželi laku noć, još vrti neka para koja može da zaluta i u vaše džepove.

Međutim, trendovi se, takođe silom trbuha i kruha, menjaju pa bi Duško Radović sada slobodno mogao da napiše: „U kapitalizmu ćemo svi živeti u Nemačkoj“. Kada 1. januara 2020. godine na snagu stupi novi nemački Zakon o useljavanju stručne radne snage koji je usvojen pre četiri dana i koji olakšava ekonomsku migraciju, Srbija bi, prema proceni jednog ovdašnjeg sindikata, mogla da ostane bez 200.000 radnika, mahom medicinara, profesionalnih vozača i zanatlija svih profila. Ako se ovom „muštuluku“ doda i  reprezentativno istraživanje američkog Galupa prema kom bi u narednim godinama Srbiju moglo da napusti i do 25 odsto školovane i mlađe populacije onda dobijamo neveselu perspektivu zemlje u kojoj će ostati samo starci i oni koji veruju u bajke o „zlatnom dobu“ koje im se serviraju sa ružičastih televizija i žutih naslovnih strana. Da, i učesnici rijaliti programa, zatočeni po televizijskim lagumima koji odavno nemaju dodira sa realnošću i pitanje je šta će napolju zateći neka Luna,  MIljana ili Miki kad ih Željko Mitrović i Peconi puste napolje iz svojih imaginarijuma.

Glosa: Ako odu mladi i školovanju, ovo će (p)ostati pustopoljina na izvolte

Tako se na neki paradoksalan ali bolan način ostvaruje i parola „Srbija do Tokija“, samo što u materijalizaciji te mantre ima i Tokija i Johanesberga i Vankuvera i Njujorka i Velingtona, a najviše Berlina i Frankfurta, ali nema Srbije. Niti će je na ovaj način biti. I da je sreće, umesto ovih raskošnih novogodišnjih lampiona, ovde bi trebalo upaliti crvene alarmne lampice i zazvoniti na sva crkvena i ostala zvona,ne bi li se neko dozvao pameti i shvatio kako će nam zemlja (p)ostati pustopoljina na izvolte ukoliko uopšte i neko bude hteo da ovde svija gnezdo.

Ako je za utehu nedremanim čuvarima naciona i svetog srpstva to izgleda neće biti Albanci jer, sudeći po Galupovom „indeksu odliva mozgova“, ni našim „arhineprijateljima“ se ne smeši svetla populaciona budućnost:  ukupni gubitak za kosovsku populaciju meri se sa 42 procenta u šta je uključen 43 odsto školovanih i 48 odsto školovanih koji gore od želje da se isele u neku od razvijenih zemalja. Dakle, neki novi Kosovski boj mogu da organizuju samo Vučić i Đurić sa jedne i Haradinaj i Tači sa druge strane, ostali nešto nisu radi da im se pridruže i rađe bi sklapali čipove po San Francisku ili prodavali baklave po Lucernu.

Imajući u vidu koliko upozoravajućih faktora već godinama  govori da će ova država ostati bez naroda i da se na to odgovara potpunom indolencijom i „baš me briga“ stavom vlasti i ostalih koji bi trebalo biti nadležni za ovu problematiku, čovek samo može da pomisli kako njima i odgovara ovakav razvoj situacije. U stilu, što ovde ostane manje onih koji umeju i hoće da misle, to bolje po vlastodršce jer će ostatak lakše preoblikovati u bezobličnu masu koju mogu mesiti po sopstvenom kalupu i kojoj će lakše prodavati priče o grandioznim uspesima i svetloj budućnosti. Kod mladih falsifikati teško prolaze, oni stariji se i za slamku hvataju, koliko god bila suva, nekalorična i krhka.

Međutim, zatvaranje očiju nad migracijom mladih, pametnih i školovanih, na duži ili kraći rok, jeste nesumnjiva licenca za samoubistvo jedne države koja će bez njih postati samo geografska činjenica, dok neki pametniji, ozbiljniji i ambiciozniji narodi i tu činjenicu ne dovedu u pitanje. I kad se jednog dana probudimo i vidimo da nas je ostalo taman za pod onu jednu šljivu, sledeće što ćemo shvatiti jeste da i ta šljiva više nije naša.