Било је више повода за неки текст на Југмедији, али сам се одлучио да се уздржим од изношења ставова, и то углавном из два разлога. Први је тај што би моји ставови били на штету редакције Југмедије, а други разлог је тај што би моји ставови били понављање већ раније, пре три четири године, изнетих ставова. Међутим, овим текстом их анулирам. Hoвинaрствo je увек, од кад је света и века, oдгoвaрaлo нa пeт кaнoнских питaњa зaнaтa, фaмoзних „пeт w“ – (who,what,when,where and why) кo, штa, кaдa, гдe и зaштo.

За новинарство у Срба  то не важи. Шта ће то Србима?

Непотребно је. Новинари имају „поуздане, а неименоване“ изворе који све знају, једино не знају име и презиме, и  „своје знање“ преносе новинарима, који у таблоидним медијима штампају њихове лажи, бљувотиње, нагађања, измишљотине, огавштине. И то све због тог проклетог тиража и рејтинга. Исто тако, што не разумем ни новинаре који стално траже своја права, а не потписују објављене текстове. Па, како онда човек да им верује? Таква врста „новинара“ уништила је професију, занат и достојанство, због: сензационализма, наклоности према странкама на власти, страха за  „кором хлеба“, стереотипа који гуши медије и новинарима „образ каља често.“

У Лесковцу, са оволико ел. портала, радија, тв станица, новина, и са толиким бројем „новинара“ који раде у њима, ја не знам  ниједног, од активних новинара, који је школован за ту врсту посла, који зна све падеже и који зна да формулише лид на више начина. Међутим, знам, али две новинарке: Милицу Ивановић и Љиљану Стојановић. Остали су „Барбара!“

Г-ђа Милица Ивановић (о Љиљани нека пишу њени сарадници) припада оној „готово заборављеној школи културног и култивисаног новинарства која се држала традиције да се именују протагонисти појава и догађаја, без сензационализма, пардона и лажних обзира.“ Лид, као најважнији део вести у новинарству, формулише изузетно успешно, на  пет-шест начина, користећи само своје умеће, образовање и матерњи језик, основну алатку у њеном занату, са познавањем  граматике, правописа и лексике.

Сигурно се питате: која је сврха и зашто ово сада пишем!?

Повод је текст: Куда воде ови протести. Овај текст, написан 16.1.2019.год., је мој разговор са коментаторима.Г-ђа Ивановић у тексту Куда воде ови протести, износи чињеницу, да: „Ниш је подељен у три фракције протестаната, без јасно дефинисаних захтева сем једног, а то је смена локалне власти.“  И онда налетим на коментар,опањкавање, где персона драматис, коме се превиђају демони, пише: „Analiza protesta u NISu od strane iskusne novinarke i ucesnice(posmatraca)mnogih dogadjanja nezadovoljnih u najmanju ruku predstavlja povrsni osvrt na pocetak javnog izrazavanja nezadovoljstva.Povod okupljanja je toliko jasan da se ovakvom analizom pokusava umanjiti i obeshrabriti NEZADOVOLJSTVO.Ako necete konstruktivno kao SLOBODNI prenosioci istine stanja u kome se nalazimo,nemojte da na ovakav i samo vama znan razlog unositi DEFETIZAM u konacno budjenje.“

Није г-ђа Ивановић ни хтела да хирушки прецизно одвоји тзв. жито од кукоља, него је само изнела чињенице. И, ништа више. Свиђало се то некоме или не!

Не сме постојати новинарско- навијачки понашање, на: ваши, наши, моји, твоји, њихови. Не иде.

Зато што новинари нису узгајивачи опозиције, а још мање узгајивачи власти; они су  само чувари демократских тековина друштва, борци против диктатуре, тираније и самовоље власти. Због тога што су медији  контролори власти у корист јавног мњења, због тога што је слобода медија предуслов слободне Србије.

Или, други коментатор, о мени: „Gradonacelniku kapa dole, Vucicu NE!“, kaza ovaj profan. Vucic dolazi. On ni slovce o tome.“ И онда дијагноза, ја сам чанколизац!?

Иако добро знам да овакви коментари служе за симплификовано засењивање јавног мњења, и показивање простоте, ипак нисам потпуно равнодушан. О томе, мало касније.

Сада мој одговор на постављено питање: Куда воде ови протести?

Може ли се, да ли смем, да ли ми савест дозвољава да напишем одговор на ово питање. Ипак, мој одговор на ово питање гласи: никуд! Ако се неуозбиљимо и не дозовемо памети. Поготову што нови коментатор каже: „Stvarno kuda vode protesti? Ima li neko ideju – šta kad ovi odu? Hajde da čujem, da pročitam konsruktivne predloge.

Evo, priznajem – glup sam. I ja hoću da Vučić i SNS odu u istoriju, ali šta posle Vučića?“ Одговор је много компликованији, и захтева дуже објашњење. Међутим, о томе отом-потом.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић