На сцени лесковачког Народног позоришта, 22. јануара у 20.00 часова, премијерно је изведена представа Аугуста Стриндберга „Отац“ у режији Милоша Јагодића. Реприза је била у петак 1. фебруара, у 20.00 часова. О овој трочинској позоришној трагедији, већ сам писао, а сада о самој представи. И одмах на почетку, дајем на знање: Стриндбергов „Отац“ у извођењу ансамбла ЛНП, и режији г-на Јагодића, оставио је  на мене веома снажан  утисак. У једној речи – браво! За изузетан доживљај, који сте подарили, господо уметници ЛНП, присутној публици, још једанпут браво и хвала вам.

Ово је мој генерални став, о самој представи, а сада  примедбе – којих итекако имам.

На aфишу (који ми се, узгред буди речено, изузетно свиђа) за представу, нема имена преводиоца и драматурга;  нема консултанта, лектора… Господин управник мора да зна да је „позориште уметност заборава“ и да плакат остаје у Архиви града, да се зна, на вјеки вјеков, ко је све учествовао у стварању позоришног живота Лесковца.

Не знам по чијем преводу је игран лесковачки „Отац“? Да ли у преводу Томислава Танхофера или Јосипа Кулунџића. Довољно је упоредити само уводне Стриндбергове дидаскалије, у преводима Танхофера и Кулунџића, па увидети и сагледати велику разлику у њиховим преводима.

Идемо даље.

Г-дин редитељ Јагодић, треба да зна, да не коментарише представу пред премијеру. На конференцији за новинаре, најављујући премијеру, редитељ Јагодић каже: „Živimo u svetu u kojem je pojedinac zaboravljen i nezaštićen, koga sistem ne prepoznaje. Ako se običnom čoveku u današnjem društvu nešto desi, on ne može da očekuje pomoć ni od koga. E, to je glavna poruka koju nosi ova predstava.“

Ако је то порука ове представе онда г-дин Јагодић, о српској свакодневници, Боже ми опрости, не зна ништа; и зашто за Бога милога, уопште говори о поруци коју ова представа носи!? Није ми јасно, зашто то чини?

Ужасавам се када аутори уметничких слика, филмова, романа, песама, позоришних представа, фотографија… који, пре него што погледате или прочитате њихово дело, тумаче, пропагирају, говоре  и филозофирају о томе шта је порука тог њиховог „ Дела“. Уметнику уопште није својствено да тумачи своје дело. Када ствараоц почне да говори о ономе шта је замислио, престајем да га слушам. „Један од задатака уметности представља очување илузија. У томе је радост гледања. Уметност од нас ствара децу. Радосну децу.“ Пустите нас,  г-не Јагодићу, да ми сами тумачимо Вашу представу и имамо своје снове и илузије. Па, зато смо и дошли у Позориште. Не коментаришите представу, ако Бога знате, нема за тим потребе. Да ли ће се публици свидети – наша ствар. Како каже  И. Буњин: „Нисам ја златна рубља да се сваком свидим.“  Молим Вас, прочитајте шта највећи светски поета, а богами и драмски писац, велики Јохан Волфганг фон Гете (Екерман  „Разговори са Гетеом“) одговара на питање о порукама његових дела; шта о томе мисли и пише у „Вајање у времену “ један од највећих и најзначајнијих, од када је света и века, филмски, а и позоришни, редитеља Андреј Тарковски (мрзи ме у ове касне сате, после репризе, да Вам напишем и страницe књига). Шта о „порукама“ својих филмова и позоришних представа кажу Ваше генијалне колеге: Џон Форд,  Џон Хјустон, Орсон Велс, и да не набрајам даље. Довољно је да прочитате шта је Кевин Тарантино изјавио о „ порукама “ његових филмова, и никада више нећете разоткривати шта је порука Ваших представа. Указујем само на уметничке величине, а не на ситне рибе пљускалице. (Ужасавам се питања: шта је порука Вашег дела? Јер не знам одговор,  је  генерални став свих наведених великана). Тако не треба да ради редитељ ниједног позориште, тако  – не треба да ради – ни редитељ у ЛНП.

Идемо даље.

Кажете „… pojedinac zaboravljen i nezaštićen, koga sistem ne prepoznaje.“ Господине Јагодићу, сваки систем је скуп јединки, од којих свака, ама баш свака има своју намену и без којих тај систем не би могао да функционише. Систем, какав год био, друштвени или егзактан, је  скуп индивидума који су у стању да се перфектно организују да ураде шта год пожеле, а све у име и за добробит система. Па, драги редитељу, сада је време када је Појединац цео Систем.  Само на први поглед нема појединца, док у стварности, све је на појединцу. Тако функционишу сви системи, као што је овај наш, у коме је битније питање једног младежа него мишљење САНУ.

Појединац није заборављен, а још мање незаштићен. Читајте Хану Аренд! Тачка.

Назад на представу.

Сценографију, која ми се изузетно свиђа, јер је до коске у функцији  режије г. Јагодића, потписује Селена Орб. Што се тиче костимографије, мислим да је упечатљиво највећи промашај саме представе – апсолутно. Свестан сам колики је удео сценографије, а и костимографије у представи, и колико може, ако киксну, да изневере драмско дело.

Режија г.Милоша Јагодића, који је у исто време  извршио и адаптацију „Оца“, једна је од најбољих режија позоришног дела, којег сам ја, на сцени ЛМП,  одгледао. Господин  Јагодић успео је да нам аутентично дочара атмосферу Капетановог дома, што је изузетан подухват, бар када се ради о делима Чехова, Ибзена, а поготову Стриндберга; да нам, на бергмански једноставан и врло прихватљив,  разумљив начин, прикаже Стриндбергове ликове: њихове психолошке недоумице, посртања, ломове, очај, лудило. Од почетка, па до самог краја трагедије г. Јагодић, имао је јасну визију шта хоће са „Оцем“, као и мисију и циљ тј. како да га представи публици, дајући му лични печат: својом адаптацијом, а онда и режијом.

Темпо ове трочинске трагедије, посебна је прича.

Као најпрецизнији швајцарски хронометар, г. Јагодић водио је ову представу, без иједног сувишног детаља, усресређен само на своју визију Стриндбергеровог „Оца“.  Представа „Отац“, у режији г. Јагодића, гледа се у једном даху – пролети време.

Тек када сам изашао из сале, пале су ми на ум неке сцене, дијалози и реплике, за које сам мислио да су од изузетног значаја, и да је без њих „Отац“ непрепознатљив и неприхватљив, а којих нема у адаптацији и режији г. Јагодића. Док је представа трајала, нису ми недостајала, ич!

Режија г. Јагодића,  показала је праву улогу позоришта, да: „ позориште делује кроз метафору, ритам и риму – кроз своју поезију.“

У већем делу глумачког ансамбла редитељ је имао одличне сараднике; који су пак (глумци) дисциплиновано следили његове замисли у  уметничкој једногласности. Водећу улогу, Капетана, тумачи г. Драган Марјановић,  искусан, карактеран  глумац; довољно паметан да улози Капетана прикази слушајући своју унутрашњу стварност, коју преноси на свој рацио, спољашњу, паралелну стварност. Како сваки позоришни глумац треба да изгради сопствену улогу сам, и то од самог почетка па до самог краја, слушајући, при томе, савете редитеља, тако и г. Марјановић гради „свог Капетана“.

Сама улога Капетана је мач са две оштрице; врло лако се може упасти у замку мелодрамских момената, јер је то једна породична прича, или пак у претерану осионост и агресију. Господин Марјановића игра Капетана војнички дисциплиновано, снажно, мушки; без сладуњаве, трагокомичне и болесне патетике која би у гледалишту изазвала лажну солидарност и сажаљење. Сваког тренутка, свестан себе и својих поступака, а не вазнесен у облацима наметнутог насиља и лудила. Временски кратка сцена, тек трен, у којој Лаура покушава да се „женски“ приближи Капетану је за памћење.

Kao да га је, Капетана, хладна рука Смрти додирнула, он чини отклон, са нелагодом и гнушањем; без позитивне емоције, нежне чулности, еротског набоја, чак и без исказане емпатије. Приликом сусрета, Капетана и Лауре, хладноћа куља са просценијума, и то се, буквално, осећа у гледалишту. Нестало је: „ Пријатно је док седим са тобом. Толико је нежности у нама“ – помели их вихори времена и јаз, велики и дубоки, између њих је. Све време представе, бечки ми Јеврејин шапуће на уво: Јесам ли ти, свих ових година, Вјачеславе говорио: породични проблеми око васпитања и будућности деце не решавају се у научним кабинетима, са столовима пуним старих прашњавих књига и лабораторијских инструмената, упамти, то решавају – два јастука бела.

Нема ко да слуша, ни Капетан, а ни Лаура.

Тај хладан презир, који Капетан осећа према супрузи Лаури, буквално се осећа у публици: са присутном, и тако видљивом, потиснутом агресијом (Фројд би рекао: то је нагон за смрћу) све заједно чини улогу г. Марјановића изузетном.

Величанствена је сцена, потресна до дна душе, коју су заједно одиграли госпођа Душица Милошевић, као Дадиља, и г.Марјановић као Капетан. Без имало патоса, препуна правих емоција, ни грама шмире, обоје природни, до бола, са сведеном мимикријом, као говором тела, са изражајном мимиком,  г-ђа Милошевић и г-дин Марјановић изродили су антологијску сцену глумачке симбиозе, на сцени ЛНП.  Мој респект!

Толико пута сам чуо, дружећи се са глумцима, речи: „Нема велике улоге, без великог и себи равног партнера.“  Колико  је потресно  било гледати облачење Капетана, у лудачку кошуљу, толико је нежности било у обоје глумаца. Врло, врло потресна сцена – Капетан се, својом смрћу, враћа сам себи.

Међутим, свака стресна ситуација може се сагледати на више начина, а све у зависности од нашег унутрашњег ока. Ово што ћу написати, моја је потреба да будем сасвим искрен, до краја. Сцену облачења Капетана од стране Дадиље, у креацији госпође Милошевић и господина Марјановића, за класу је боља од креације Ренате Улмански и Бате Стојковића, у истоименој представи. Верујте ми, на реч. Овога ми крста. Тек, у тој сцени, схватио сам сав значај одличне сценографије госпође Орб. Признајем.

Неку врсту топлине и стварне неутралности, због свог професионализма, уноси Доктор у тумачењу г. Филипа Радивојевића, у ужасном и непримереном костиму. (Ко ли му га (костим), а поготову у онаквим бојама, креира – стид да га буде.) Г. Радивојевићу, неоспорно је, овакве улоге леже; он је у њима свој на своме. Смирених покрета, какви доликују једном лекару, без сувишних емоција у гласу, јасан, разумљив, природан и истинит; аутентично и пунокрвно гради лик Доктора, ужаснутог монстроузношћу породичне атмосфере. Све се То, толико пластично, оцртава на лицу г. Радивојевића, и његовим кретањем на сцени. Достојан партнер, у заједничким сценама, Капетану г. Марјановића.

Ћерку Берту и Нејда (војника) тумачили су госпођа Петра Димитријевић и г-дин Предраг Смиљковић, изузетно савесно, тачно, без непотребних и сувишних емоција. О глумачким квалитетима г. Смиљковића  нема потребе трошити речи, он је добар глумац, и то је моје петрификовано мишљење. Госпођа Димитријевић, је сваком новом улогом све боља и сигурнија на сцени.

Улога Пастора, протестантског свештеника, евидентно је, не лежи г-ну Ивану Јанковићу. Његов Пастор (пастир) као да је још у шињелу Бориса Борисовича Пишчика. Ма, за милиметар се није, у новој улози, одмакао од Пишчика. Још глуми Чехова, али и то слабо. Пастор, г-на Јанковића, је театралан, без толико потребне смирености и еклистичког рафирмана, што је срж протестантске етике и њихових свештеника. Па, протестантско је: „Господе подари ми смирење, да прихватим ствари које не могу да променим …“  Пастор, у тумачењу г. Јанковића, је бледо, недорасло, танушно и неуверљиво људско биће. Он, г. Јанковић, се не сналази у овој улоги, која превазилази његову глумачку снагу, таленат и искуство. Његова индолентност је толико видљиво лажна, да боде очи. Његов изговор текста је као да „ нешто жваће “; он рецитује текст, уместо да му „ клизи са језика “, он рукама „тестерише ваздух“, и прекорачује границе нормалне комуникације. „Јер свака таква претераност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сад, био и јесте да буде, тако рећи, огледало природе: да врлина покаже њено сопствено лице, пороку његову рођену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик, и отисак.“(Хамлет) Ничег, од овог напред описаног, нема код г. Јанковића у његовом тумачењу Пастора. Ничег.

За сам крај овог дугачког и напорног текста, осећам потребу да се, у своје име, захвалим господину Станку Грујићу, чија је идеја и била да се за 170 година од рођења Аугуста Стриндберга, његов „Отац“ премијерно изведе на сцени ЛНП. Хвала и новом в.д. директора, који је идеју г. Грујића реализовао до краја. Обично је у овом нашем свету: Све почиње од мене, а после мене потоп. Или, тако некако.

Још није крај. Глумцима замерам, што на премијери нису нашли за сходно да на бину, сцену,  позову редитеља представе г. Јагодића. Све време дугог и јаког аплауза, на крају представе,  стајао је поред Југе и мене, и нико да се сети да га позове да и он, толико заслужено, добије овације одушевљене премијерске публике. Господо глумци, поцрвените бар мало.

Публика на премијери – дивна. На репризи – очајна. Не знам чему онолики смех, у публици; као да су, Боже ми опрости, многи отишли у аут!? Све у свему, Стриндбергов „Отац“ на сцени ЛНП, у режији г. Јагодића и сценографији госпође Орб, са одличним појединцима у глумачком ансамблу, може да се кандидује за било који позоришни фестивал.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић