Ključni proces u današnjoj Srbiji jeste permanentno gubljenje stanovništva, posebno van gradskih cenatra i to pitanje je urgentno pitanje za državu  Srbiju i srpski narod. Umiruća sela u kojima živi još po koji iznemogli starac kraj ognjišta pamćenja, polako se gase, ovako je danas započeo svoje zanimljivo izlaganje istoričar Momčilo Moma Pavlović na tradicionalnom naučnom skupu u Leskovcu „Kulturno-istorijska baština juga Srbije“.

U narednih 10 godina, prema porojekciji Srpske akademoje nauka, nestaće sa mape Srbije 1000 sela, podsetio je, stavljajući akcenat na jug Srbije.

„Danas su to prazni prostori i napuštena sela a kada nema ljudi, nema ko da brine ni o onome što je ostalo, preko lokaliteta, sećanja i ostalih belega i tragova prošlosti, što nazivamo kultruno istorijskom baštimom, materijalnom i nematerijalnom. A sela naša čak ne mogu ostati ni za istoriju, jer je malo sela koja imaju napisanu istoriju, a ne mogu ni za arheologiju jer nisu građena od čvrstog materijala“, ocenio je Pavlovič.

Bez posebne državne politike prema ovim prostorima, teško, rekao je, da će se stanje brzo promeniti  na bolje.

„Malo je država ulagala od 1918. godine i ovi krajevi su bili i ostali siromašni delovi srpske države. Siromaštvo je široko rasprostranjeno, ostalo je dominatna karakteristika ovih krajeva. Sa ovog prostora oticale su i otiču reke privremenih ili stalnih iseljenika. Leskovac je bio peti grad po broju stanovnika, danas je šesti. To je proces koji traje od osnivanja moderne srpske države i pripajanje četiri okruga  državi Srbiji. Važni dani i događaji u prošlosti govore i o ovom danu i ovom ovde. Sve što ćemo ovde danas pričati, diskutovati, zbilo se u vatri nečijeg krva i znoja, večnoj borbi dobra i zla, gradnje i razgradnje, odnosno, rušenja. Sve što se zbilo inače, raspoređuje se u dva reda, red događaja i red doživljaja, spoljašni i untrašnji red, prolazni i neprolazni“

Nebrigom države anulirane su sve žrtve koje su date u krvavim ratovima iz kojih je Srbija izilazila kao pobednik, a jug Srbije posebno stradao.

„Ako smo u ratovima pravili podvige, kako to da u miru nema takvih podviga?“, pitao je Pavlović, dodajući da su anulirani i rezultati planskog naseljavanja juga Srbije, područja koje je srpska država sprovela posle Berlinskog kongresa u nameri da „zdravim srpskim elementom etnički ojača ove prostore i obezbedi nemirnu granicu prema ondašjoj turskoj i arnaurstkoj, kako se govorilo“.

A jug Srbije, dodao je, ima šta da ponudi i pokaže Srbiji i svetu.

„Zato sam danas ovde da podržim i podstaknem na sistematsko i kontinuirano izučavanje ukupne baštine juga Srbije, od arheologije, etnologije, istorije i drugih nauka i da uključimo što veći broj institucija i pojedinaca, kako centralnih, tako i ovih na lokalu. Jednostavno rečeno, materijalno i duhovno nasleđe koje se ne poklapa sa sadašnjim, još uvek nedefinisanim granicama na ovom prostru, permanetno izučavamo od osnivanja muzeja, ja lično više od 20 godina i podstičemo i druge da to rade“.

Naučnicu su, istakao je, dužni da pomognu, ali je takođe ključna uloga države.

„Ako istražimo, opišemo stanje, uočimo čime raspoložemo, kao što je, na primer, svetska referenca Caričin grad, na planetarnom nivou brend s kojim možemo da se pokažemo i da navučemo, ne samo ljude, nego institucije, projekte i novac. Dakle, ako umemo da istražimo i pokažemo to što imamo i drugi će pomoći da ga menjamo ako ne možemo mi sami. Dužni smo da pokrenemo akciju, projekte, ali moje mišljenje da se ovde radi o državnoj politici za jug Srbije, a ne projektima kratkoročnim i dugoročnim, prekograničnim, kako god hoćete“.

Bez sećanja, bez poznavanja sopstvene prošlosti i baštine koja nam je ostavljena, nije moguća ni svest o ličnom i kolektivnom identitetu, dodao je.

„Razarnje pamćenja  ima snažne posledice na pojednce i na zajednicu, u obliku lične ili kolektivne dezorijentacije podeljenog identiteta, poremećenog odnosa, ratne propagande, političke demagogije i kreirane bespomoćnosti u smislu da se ništa ne može uradti i promeniti. A nije tako“, zaključio je Momčilo Pavlović, inače direktor Instituta za savremnu istoriju u Beogradu, rođen na jugu Srbije.