Odavno se čovek ponaša kao da je ova planeta, na kojoj se našao pošto su mu praotac i pramajka zgrešili u Raju, poligon za istresanje svih njegovih frustracija. Kao da ne postoji niko drugi na Zemlji i kao da se njenim uništavanjem ne bliži i kraj samom čoveku. A kraj se opasno približio…

U mesecu koji najavljuje kataklizmičnu budućnost sveta pojavom ogromnih požara u Sibiru i Amazoniji, pojavom jakih nepogoda tamo gde ih nikada nije bilo, preminuo je slikar Vlada Veličković, jedan od onih stvaraoca koji je svojim delom skretao pažnju na nadolazeću kataklizmu:

“Moje biće ne raduje se istinitosti mojih crnih slutnji, ali mi svakodnevni život činjenicama pruža obilje mogućnost da o tim slutnjama na svoj način progovorim…Sa svim ovim događanjima živimo na rubu pakla. Opako se ova naša civilizacija približila tom paklu. E sad, dokle će to trajati, da li ćemo u tom paklu izgoreti ili se, možda, u poslednji čas izmaći… Videćemo“.

Uništavamo sve što nam se nađe na putu. Potoke i rečice stavljamo u cevi uništavajući prirodu i budućnost svoje dece zarad hrpe novčanica, palimo šume iz istog razloga, satiremo ogromne površine biljnog i životinjskog sveta ponašajući se kao pripite, bahate kavgadžije iz vestern filmova. Uništavamo i goru i vodu a da pritom i ne trepnemo.

Praštajte, goro i vodo. Nismo vas zaslužili.