Jedna od najlepših prizemnih kuća u Leskovcu, koja se nalazi u Svetoilijskoj ulici, sa glavama, kako mnogi tvrde anđela, koji krase fasadu, i danas privlači pažnju prolaznika. Ova kuća zapravo je podignuti spomenik u znak velike porodične sreće, a zatim i svedok velike tragedije i bola jednog od najpoznatijih Leskovčanina tog doba.

Nema Leskovčanina koji ne zna da u toj neobično lepoj prizemnoj kući već decenijama žive „voskari“, generacije poznate voskarske porodica Stojanović, ali je ovo gradsko arhitektonsko blago zapravo podigao sveštenik Mihailo Tasić u znak sreće i napretka, kada mu se rodio sin jedinac Dragoljub, daleke 1926. godine.

“Njegovoj sreći nije bilo kraja, te je angažovao najboljeg arhitekte tog vremena da sagrade dom u kojem će se njegovo potomstvo širiti. Ali, njegov sin jedinac je poginuo u cvetu mladosti, u Drugom svetskom ratu, a Mihailo je umro od tuge za njim, i tek tada je moj otac kupio kuću u kojoj smo dočuvali popadiku, njegovu suprugu”, priča za juGmediu najpoznatiji leskovački voskar Mile Stojanović, koji je imao samo četiri godine kada se uselio u tu kuću.

Pamti taj trenutak i seća se da je njegov otac platio kuću četiri puta više nego što je vredela njihova pređašnja kuća u Balkanskoj ulici.

“I dan danas imamo tu sobu i zovemo je popadijina soba, u kojoj je boravila do svoje smrti supruga Mihaila Tasića. Kuću nismo želeli da menjamo, iako nije pod zaštitom države – a možda bi trebalo. Ostala je ista onakva kao kada je sveštenik napravio. Fasadu smo obnovili 1999. godine, o svom trošku, prateći nacrte planova izgradnje i tapije. Ista je onakva kakva je i bila sveže sagrađena. Čak i u istoj boji”, priča Mile Voskar.

U prizemlju se nalaze prostrani salon, dve sobe, manja kuhinja i predsoblje. Veća soba i salon okrenuti su ka Svetoilijskoj ulici, pročelje je dekorisano dopadljivim secesijskim floralnim motivima, smeštenim iznad prozorskih otvora, i posebno naglašenim timpanom, plastično raščlanjenom na secijski način.

“Taj dekorativni , duhovito obrađeni secijski timpanon, uneo je asimetriju i živost u izgled kompozicije tog kanonično shvaćenog arhitektonskog volumena, koji i danas pleni toplinom fakture i lepotom ornamentacije”, navodi  u svojoj knjizi “Graditeljstvo Leskovca i okoline između dva svetska rata” Srđan Marković.

Autori zgrade su arhitekte Đura Bajalović, manje afirmnisani ali veoma svestran i ekspeditivan prestonički neimar iz Ministarstva građevine Kraljevine SHS, i Dimitrije Tasić, arhitekt po vokaciji a pravnik po struci, koji je imao značajnu ulogu u samoj izgradnji kuće.

“Mnogi, kada prolaze pored naše kuće nazivaju je kućom sa glavama anđela. Da li su baš anđeli, ja to ne znam, ali mi je otac, koji se jako poštovao sa sveštenikom, pričao da je sam osmislio te ukrase kao simbol sreće i napretka”, priča nam Stojanović.

Sreće u danima žalosti nakon smrti sveštenika Mihaila u kući nije bilo mnogo. U njoj je živela udovica i delila je sa čak tri porodice prosvetara koje je u nju uselila Komunistička partija nakon rata.

“Udovica je tada bila u nemilosti. Komunisti su joj oduzeli sve sobe u kući i smestili da tu besplatno žive neke porodice. Sećam se da, kada su mama i tata kupili tu kuću, imali su veliki problem sa tim kirajdžijama. Morali su o svom trošku da im nađu drugi smeštaj. Sećam se da je jedan prosvetni bračni par tada nekako uspeo da se bsmesti u jedan od onih stanova u zgradi kod gradske crkve. O njegovom trošku je bila i selidba, i sve. Sećam se da smo u početku sedmoro nas živeli u jednoj sobi”, priseća se ovaj Leskovčanin.

Kupac kuće Dragoljub Stojanović je do kraja svog života negovao uspomene na sveštenika Mihaila.

“Komunistima su na udaru posle rata bili sveštenici i voskari jer nisu želeli da se odreknu vere. Moj otac, i posle logora i svega što je preživeo u Velikom ratu, morao je da, kako se to tada govorilo, polaže račune OZNI i UGBI. Zbog svega što je doživeo, kasnije je i odbio da primi orden časti i boračku penziju koju mu je nudio višegodišnji predsednik opštine Mile Veljković. I to rečima: „Druže Mile, sram te bilo, naši prijatelji i drugovi su izginuli, a mi ih ponovo ubijamo“.

„Bilo je to strašno vreme”, priseća se Stojanović.

Sveštenik Mihailo je, kaže, jako voleo njegovog oca Dragoljuba, koji se slučajno zvao isto kao i stradali popin sin.

“Sada ja samo idem da im zapalim ponekad sveću na grob”, dodaje Stojanović, posmatrajući umetničku fotografiju na zidu svoje voskarske radnje u centru Leskovca, koju je naslikao poznati slikar Vađo.

Velelepna porodična grobnica sveštinka Mihaila Tasića nalazi se na ulazu u Svetoilijsko groblje, sa leve strane, u starom delu, tik pored Svetoilijske crkve.