Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD) sa sedištem u Nišu jedino je udruženje građana južno od Beograda koje deluje na teritoriji cele Srbije, a u fokusu ovog udruženja jesu decentralizacija Srbije, ravnomerni regionalni razvoj, promena izbornog sistema, kao i rešavanje problema građana nastalih kao posledica otuđene centralizovane vlasti, koja bi, po mišljenju članova ove koalicije trebala da bude sluga, a ne gospodar.

„Kada govorimo o  decentralizaciji, mi pričamo o decentralizaciji na svim nivoima. To je politička decentralizacija i decentralizacija u glavama ljudi, to je onaj deo u vezi sa kulturom, to je decentralizacija  politika i procesa nastanka politika i ko treba da ih nosi, to je ekonomska decentralizacija i prilika da svi građani imaju pristup resursima u ovoj zemlji. To je ideja da, ako živimo u zemlji koja ima samo dva  pravca – Beograd i inostranstvo, mi onda živimo u zemlji koja nestaje“, priča na početku razgovora za juGmediu direktor ove nacionalne koalicije Mladen Jovanović, prepoznate poslednjih godina od strane domaćih ministarstva i od stranih donatora.

Ovo udruženje formirano je 2006. godine i njegova prva aktivnost bila je prikupljanje peticije kada niška Televizija 5 nije dobila nacionalnu frekvenciju kao jedina van Beograda.

„Organizovali smo jednu malu peticiju koju smo predali republičkom parlamentu. Skupili smo zaista veliki broj potpisa. Međutim, iako smo radili samo tu akciju za nacionalnu frekvenciju, svaki drugi potpisnik nam je prišao i rekao da ljudima treba šira inicijativa, da im treba decentralizacija. To je bio podstrek da svoje delovanje proširimo. Nekoliko nas putovalo je po Srbiji od mesta do mesta, sretali se sa lokalnim aktivistima i shvatili smo da svaki grad ima svoju priču, a to je priča nestajanja. Da li je to priča nestajanja sela oko gradova, da li je to priča nestajanje čitavih mesta. Sve priče u celoj Srbiji, van Beograda i Novog sada liče jedna na drugu“.

Na osnovu ovih saznanja 2010.godine registrovali su se kao Nacionalna koalicija za decentralizaciju, koliko i traje njihovo zalaganje za ovaj cilj, a u međuvremenu, takođe na osnovu čistih razgovora s meštanima cele Srbije, ciljevi udruženja su razrađeni u veliki broj aktivnosti, pa je ova koalicija danas član Radne grupe Ministartstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu koja radi izmenu Strategije reforme javne uprave.

„Nas prepoznaje i Ministartsvo građevine i saobraćaja kao velike oponente gotovo svega što oni rade u poslednje vreme jer, zaista, tu, osim velike netransparentnosti sumnjivih poslova, imamo i  definitivno priču o uništavanju prirode, priču o dominaciji velikog kapitala u politici na štetu siromašnog naroda koji se nama zadnje dve godine intenzivno obraća i traži pomoć“.

„S ponosom kažemo, mi smo jedna od retkih nacionalnih organizacija jer postojimo u 11 gradova. Ta ideja da je nacionalna organizacija neko ko ima kancelariju u Beogradu je pogrešna,  Možda ljudi misle da je to nacija Beograd?. Mi tako ne mislimo

Umesto decentralizacije koncentracija moći

„Nažalost, borba za decentralizaciju trenutno nije uspešna i generalno, posebno ova vlast od 2014., što se vidi po svim pokazateljima, ima tendenciju koncentracije moći. Ta koncetracija moći, kao posledicu ima dodatnu centralizaciju. Ja ne verujem da je njihova baš ideja centralizacja kao takva, ali, očigledno, je da je tendencija centralizovanja resursa i moći ujedno dovodi i do ogromne centralizacije društva i države. Mi redovno ukazujemo na probleme, ukazujemo statistički kako sve ove stvari utiču na praženjenje teritorije Srbije jer nije slučajno da toliko mini hidro elektrana ima baš toliko u pirotskom kraju koji je izgubio najveći broj stanovnika u tom ruralnom području u Srbiji“.

Nema strategija za ravnomerni regionalni razvoj

Drugi segment delovanja Nacionalne kolacije za decentralizaciju jesu politike ravnomernog  regionalnog razvoja.

Srbija je, objašnjava Jovanović, usvojila neki „zakonić“ pre desetak godina koji je predvideo da se donese nacionalna strategija, pa regionalna strategija lokalnog razvoja.

„Ništa nije doneto. Prvo država mora da donese Nacionalnu strageiju regionalnog razvoja, tako je predviđeno, pa iz te nacionalne strategije treba da nastanu regionalne strategije ravnomernog razvoja. Ništa od ovoga se nije desilo. To što lokal izrađuje svoje lokalne strategije ekonomskog razvoja je sjajno, međutim, lokalna samouprava u Srbiji ima izuzetno male ingerencije, izuzetno mali budžet da primenjuje te ingerencije, tako da to neće moći da funkcioniše u startu. Šta god rešili jer nema resusrsa na nivou lokalne samouprave. Čim istekne rok nekoj lokalnoj strategiji, možete da vidite da nema rezultata“.

„Ako meni ministar postavlja direktora škole, kako ja mogu da utičem na školu, na kvalitet obrazovanja? Ja do minstra ne mogu da dođem, A inače, ministar potpisuje postavljenje direktora svih škola u Srbiji. Ukoliko ne dođe do centralizacije, onda građani nisu politička bića“

Te strategije ravnomernog regionalnog razvoja, trebalo da obezbede, pre svega, da regioni koriste ekonomski svoje regionalne resusrse.

„Najbolji primer je primer Stare planine, Kopaonika, reka, to su regionalni resursi. Ne mogu ja sam iz Pirota da odlučujem kako ćemo održivo da koristimo Staru planinu, jer ona pripada i Knjaževcu, Zaječaru, Babušnici, pripada svim tim opštinama i potrebno je  da postoji regionalni dogovor oko toga kako ćemo da ih koristimo. A mi umesto toga imamo Srbijašume, Srbijavode i Ministarstvo građevine koje izdaju dozvole, koji rade šta god žele i jednostavno lokalno stanovništvo je nemoćno. To je jedna vrsta dekriminala nad demokratijom“.

Šta je većinska Srbija?

Stalno se u političkom životu polemiše o većinskoj Srbiji, a Jovanović smatra da je jedina tačna defincija većinske Srbije ljudi koji žele da se Srbija promeni.

„Ljudi koji glasaju za Vučića, za vlast, žele da im se život promeni, ljudi koji glasaju za opoziciju žele da im se život promeni. Gde je greška, gde je nedostatak u sistemu? Greška je što ljudi čekaju da im neko drugi donese tu promenu“, naglašava naš sagovornik.

Zato, dodaje, jedini način za promene jeste udruživanje i solidarnost.

„Imamo li drugi izbor nego da se udružujemo, da se ljudi udružuju i da kažu ovo nam treba, a predsedniče, ti gradonačelniče, ti slugo moj, jer vi radite sa našim parama, imate samo zadatak da ispunite ono što mi kažemo. I ta promena političke kulture je baza promene u Srbije, a ne promena vlasti. To je ono na čemu mi intenzivno radimo“, objašnjava.

Projekti

Nacionalna koalicija za decentralizaciju ne posmatra sebe kroz projekte za koje konkuriše, s obzirom da je cilj da na lokalu podrže sve ljude koji pokušavaju nešto da menjaju, udružujući se.

„To je naš fokus već godinu i po dana i nastavićemo to da radimo. Šta vam treba od podrške? Ako vam treba megafon, dobićete megafon. Da li vam treba neki sitan novac za potrebe vaše akcije? Dobićete. Da li vam treba advokat, dobićete advokata. Jer, mislim da je i civilno društvo počelo malo da se ponaša kao političko društvo u smislu – sada ćemo mi vama, nekim glupavim građanima, da objasnimo šta vama treba. Nedovoljno slušamo te ljude. Pristup ove organizacije je drugačiji, mi idemo da pitamo ljude šta vama treba i to gledamo da obezbedimo kroz sve naše projekte“, naglašava.

Promena izbornog sistema

Jedan od segmenata rada ovog udruženja je borba za promenu izbornog sistema, a to je pre svega zahtev da dođe do bilo kakve personilazicije u parlamentu, odnosno, da poslanici i odbornici ne odgovaraju za svoj rad partijama, već biračima, što je, čini se, za sada neizvodljivo.

Srbija već 20 godina ima proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom i petoprocentnim pragom.

Imamo zatvorene izborne liste gde su kandidati na tim listima isključivo delegirani od strane partija. Tako da imamo jedna zatvoreni sisitem koji kontroliše isključivo partija. Građani nemaju nikakvog uticaja na izbor kandidata i poslanika. Njih pitaju na izborima jednom u četiri godine i to je to. Ali, između tih izbornih ciklusa, oni nemaju uopšte potrebe da komuniciraju s građanima, ne odgovaraju građanima, nisu njima odgovorni, ne postoji mehanizam odgovornosti gde bi jedan građanin mogao da pozove poslanka i kaže mu da nije ispunio sve što je rekao, pa bi sada trebalo da podnse ostavku. Na tim listima su uglavnom najodanji ljudi partije koji na njabolji način zastupaju interese partije. Osim toga, nakon izbora najčešće se događa da i volja birača bude izneverena tako što se oni dogovaraju da li će preleteti u drugu stranku i tu nemamo mehanizma da se ti ljudi kazne. Jer, neko je glasoa za jednu listu zato što se taj neki čovek našao na toj listi, a sve pod uslovom da građani znaju koji su to ljudi na listama. To jedan od osnovnih problema. Ljudi glasaju za liste a tamo se nalazi 250 ljudi za koje večima njih ne znaju ko su“, priča Danijela Radošević iz NKD.

I o ovoj temi pričaju 7 do 8 godina, aktivnije od 2015.godine. Traži se da promena izbrnog sistema u smislu njegove personalizacije, da ljudi znaju koga biraju.

„Usput smo razgovarali s poslanicima i imao nekih 40 poslanika koji podržavaju ovu naši inicijativu, iz opozicije i iz vlasti. Ta podrška nije javna zato što su uslovljeni stranačkim i ličnim insteresima i ne mogu da nastupaju van interesa partije, a trenutno interes partije nije da se ovakav izborni sistem menja. Njima je ovakav izborni sistem idealan. Oni apsolutno imaju kontrolu nad svim svojim poslanicima i odbornicima. Svaku odluku donesu prethodno u stranačkim prostorijama, van učešća građana, ali najpre građanin treba da shvati taj problem“, priča naša sagovornica.

Javne rasprave, tvrdi se ovde, gotovo i da ne postoje, a kada se održe na lokalu, onda su one, praktično, informativnog karaktera, dok na nacionalnom nivou nema javnih rasprava.

„Mi smo i Ustav doneli u međuvremenu. Zakon o izboru narodnih poslanika je stariji od Ustava. Izborni sistem je baziran na jednom od najstarijih pravnih akata koji i dalje važi i ima najveći uticaj na politički život i to već postaje malo suludo. Političari generalno kapiraju, a mi smo imali jednog vrlo poznatog poslanika vladajuće stranke, koji kad je čuo za našu inicijativu došao i rekao je pa to meni treba – ja odem u selo, vidim da ljudi imaju problem, ja im obećam da ću sve da uradim da rešimo taj problem, a kada dođem u parlament, ja ne mogu ništa za njih da uradim. I prestao sam više da putujem i da razgovaram s ljudima jer oni očekuju da ću ja nešto moći da promenim jer sam vladajući poslanik, a  s druge strane, gde god da kucam na vrata sve je nešto drugo prioritet, ništa ne može da se uradi. Tako da u tom političkom smislu mi nemamo oponente u promeni sistema u poslanicima ili članovima partija nego gotovo, isključivo u vrhovima partije, jer svaki šef partije koristi izborni sistem da kontroliše  sve svoje članove jer to funkcioniše“, zaključuje Danijela Radošević.

Projekat „NVO  glasnik 018“  sufinasiraNišan je od strane grada . Stavovi u podržanom projektu nužno ne održavaju stavove donatora