Mnogo kockica treba da se složi da bi inkluzija u obrazovanju mogla da funkcioniše i ukoliko samo neka kockica fali, ako nešto nedostaje, onda sve pada u vodu, kaže direktor Osnovne škole Vasa Pelagić u Leskovcu Aleksandar Cincar Janković.

Prosvetni radnici smatraju da inkluzija nije nemoguća ali da mnogo toga nedostaje, a pre svega tolerancija koja vrlo često izostaje od strane roditelja samog deteta sa posebnim potrebama, ali i od strane roditelja druge dece.

“Ključna reč te inkluzije, odnosno ključni pojam je tolerancija koja često izostaje što od roditelja samog deteta koji nije tolerantan prema školi u smislu da prihvati naše savete, ali vrlo često nedostaje i tolerancija druge dece, odnosno drugih roditelja, što je opet, moram da kažem, poptuno razumljivo”, smatra direktor Cincar Janković.

Do problema i netolerancije dolazi kada dete sa posebnim potrebama u školi ne može da kontroliše svoje emocije ili ih iskazuje na drugačiji način, pa često dođe do njihovih burnih reakcija tokom časa, koje uznemiravaju drugu decu jer ne mogu to da shvate i onda u tim situacijama roditelji druge dece gube strpljenje i toleranciju.

“Kada se nađemo u takvoj situaciji a nemamo saradnju svih pomenutih aktera, odnosno škole, roditelja deteta, roditelja druge dece i samog učitelja onda tu počinju da se javljaju problemi, a ima ih, ne mogu da kažem da sve to teče savršeno, jer postoje slučajevi kada je jednostavno potrebno još mnogo toga da se uradi uz dodatnu stručnu pomoć”, ispričao nam je Cincar Janković.

U ovoj školi maksimalno se trude oko dece sa smetnjama u razvoju, ali i pored toga, naglašavaju, oni nisu školovani za defektologe i logopede da bi najadekvatnije odreagovali u ekscesnim situacijama

Psiholog ove škole Suzana Stanković Ilić kaže da do takvih ekscesnih situacija dolazi kada ta deca ne mogu da uspostave vezu sa sredinom, kada im ne prija pormena rutine pa često zbog straha dođe do jakih izliva agresije.

“U našoj školi imamo osam deteta sa smetnjama u razvoju koja se obrazuju po individulanom obrazovnom plan i intezizitet njihovih smetnji varira od veoma blagog pa do onih najtežih gde postoji kompletna nemogućnost da dete uspostavi veze sa sredinom, često sa jakim izlivima agresije i najčešće su to deca koja imaju problem u ostvarivanju prijateljstva, ispoljavanju interesovanja i emocija”, objašnjava psiholog.

Upravo zato, smatra Stanković Ilić, dolazi do uznemirenosti prilikom promene svake rutine, jer njima je rutina nešto što prija i često zbog straha koji se javi od promene može da dođe do vrlo neprijatnih izliva emocija, čak i do agresivnih ekcesa.

“Ponekad jedna najobičnija buka koja kod druge dece ne izaziva nikakve reakcije kod njih može da izazove vrlo jake reakcije jer neka od te dece reaguju drugačije na različite stimulanse koji dolaze iz spoljne sredine i tada nama je vrlo dragocena pomoć roditelja, jer oni najbolje poznaju svoje dete i kada je ta saradnja kvalitetna onda to teče glatko”, objašnjava naša sagovorinica.

Da je saradnja roditelja ključna u ostvarivanju inkluzije, pokazuje primer učiteljice Vesne Stamenković iz ove škole, koja je zahvaljujući majci deteta koje je došlo u njen razred, uspela da ostvari osnovni cilj inkluzije, a to je uključivanje i socijalizacija.

“Kada sam dobila dete sa posebnim potrebama, moram da priznam, bila  sam jako uplašena jer nikada nisam radila po IOP programu i mi jednostavno nismo stručni baš za rad sa tom decom. Ali, ja sam imala veliku sreću, to moram da naglasim, imam roditelja koji je svestan problema, što je vrlo retko i to je meni mnogo pomoglo”, priča učiteljica Vesna.

Zahvaljujući svakodnevnoj komunikaciji, učiteljica je kroz razgovor sa majkom upoznala sve njegove reakcije, jer roditelj  najbolje poznaje svoje dete.

“Ovo dete je ispunjeno ljubavlju i zrači ljubavlju prema svojim drugarima, a ponekad kada vidim drugu decu u našoj školi sa posebnim potrebama koji imaju strašne izlive besa, agresije što je prosto nemoć njihova, pitam se da li je ljubav koja je svuda čarobna i tu čarobna, on nema nikakvih problema sada. Kod njega je socijalizacija potpuno ostvarena, komunikacija koja je bila otežana se popravlja. U prvom razredu on uopšte nije bio prisutan na času, pa se to onda menjalo u drugom, a sada u trećem smo došli do toga da ne samo da prisustvuje, već postoje čak aktivnosti koje možemo da zajedno da obavljamo”, kaže Stamenkovićeva.

Kada je u pitanju obrazovni proces, tu, objašnjava, idu jako usporeno, ali je napredak vidljiv i ovaj dečak sada već može da radi neke obrazovne sadržaje, ali za prvi razred.

“U prvom razredu se ja nisam mnogo opterećivala znanjem, bilo mi je važno njegovo osamostaljivanje,  tako sam i shvatila našu ulogu na seminarima, da bude funkcionalno osposobljen, da samostalno obavlja radnje, ali opet kažem, moje iskustvo je specijalno jer sam imala sreće, što nije sa svima slučaj”, ističe učiteljica.

Međutim, za razliku od Vesninog iskustva, postoje slučajevi gde roditelji odbijaju da priznaju da njihovo dete ima problem, odbijaju bilo kakvu asistenciju specijalne škole ili neke druge institucije i ta deca na žalost ne napreduju.

“Zbog svega navedenog, inkuzivno obrazovanje treba da se osmisli i uredi na način koji će biti u najboljem interesu i tog deteta i ostale dece koja su zajedno sa njima u tom razredu, a neophodni su i pedagoški asistenti učiteljicama i nastavnicima u organizaciji nastavnih sadržaja i aktivnosti”, nastavlja priču psiholog ove škole Suzana Stanković Ilić.

Zaključuje da je možda najbolji model inkluzije onaj koji se već primenjuje u nekim zemljama, gde se deca obrazuju u specijalizovanim ustanovama, odnosno u ustanovama za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, a jedan ili dva dana zbog socijalizacije dolaze u redovne škole.

“Ono što bi kod nas moglo da bude jako delotvorno je uvođenje pedagoških asistenata iz oblasti defektološke struke koji bi pomagali bili podrška učiteljima i nastavnicima u realizaciji nastavnog plana i aktivnosti kod dece kod kojih je identifikovana potreba za IOP programom. Za sada imamo samo lične pratioce koje je nedavno Leskovac uveo, što je jako dobro ali opet oni nisu pedagoški asistenti oni pomažu detetu da dođu i da se vrate iz škole ali je neophodna i podrška prosvetnim radnicima“, smatra Suzana.

Pored ličnih pratioca, podršku u rešavanju problema oko inkluzije u obrazovanju pružaju im i Centar za socijalni rad Leskovac, Dečiji dispanzer, Školska uprava i Specijalna škola za osnovno i srednje obrazovanje “11. oktobar”, čija im je pomoć, kako kažu dragocena.

Čitav tim za inkluzivno obrazovanje škole Vasa Pelagić saglasan je u jednom, inkluzija nije nemoguća ali puno toga nedostaje i potrebno je ogromno strpljenje jer rezultati ne mogu biti vidljivi preko noći, a kada se uspe onda to pričinjava veliko zadovoljstvo svima.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“