Privredna ekspanzija Leskovca u prvoj polovini 20. veka poznata je na području celog Balkana, pa i šire. Nije slučajno nastao naziv arpski Mančester ili fraza Dragoljuba Trajkovića: „Mi jedemo paprike pa zidamo fabrike“. Tom „zlatnom dobu Leskovca“, kako se danas kaže, doprineli su i stanovnici susednog Vlasotinca. Tu se, pre svega, misli na porodicu Koste Ilića Mumdžije.

Na području Leskovca se još od antike uzgajala konoplja, jer je plodno polje oko Južne Morave bogato vodama, tzv. srpsko petorečje (Vlasina, Jablanica, Pusta reka, Veternica i Toplica). Varoš se za vreme turske vladavine razvila u snažan trgovački i zanatski centar Balkana, gde su i dubrovački trgovci imali svoju koloniju. U 19. veku preko Leskovca se iz Bugarske uvozio gajtan, a na ovom poslu se obogatio izvestan broj trgovaca.

Međutim, zbog zategnutih odnosa između Bugarske i Srbije posle Berlinskog kongresa i naročito Srpsko-bugarskog rata, uvoz postaje otežan, što je nateralo trgovce da počnu razmišljati o sopstvenoj prizvodnji. Država je još ranije, zakonskim putem, od 1873. obezbedila povlastice za razvoj industrije. Zatim, izgradnja železničke pruge kroz Srbiju omogućila je jeftiniji transport, što je opet uz jeftinu radu snagu pomoglo industriji. Početkom 20. veka Carinski rat sa sankcijama Austrougarske naterao je Srbiju da se više okrene spoljnoj trgovini preko juga, odnosno Soluna. Ne treba zaboraviti da je dobar deo tekstilnih proizvoda bio namenjen vojsci, odnosno tržište je bilo sigurno…

Sve su to delovi mozaika koji objašnjavaju u kakvim okolnostima počinje da se razvija industrija u Leskovcu.

Dinamičan privredni život Leskovca zaustavljen je u Prvom svetskom ratu, da bi u posleratnom periodu dostigao svoj zenit u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca

Pre svetske krize 1929. godine u samom gradu radilo je 39 preduzeća i 17 u okolnim mestima, a samo tekstilna industrija činila je 40% ukupne jugoslovenske proizvodnje tekstila. U privrednom pogledu Leskovac ni po čemu nije zaostajao od Niša ili Skoplja, koji su kao veći gradovi bili sedišta banovina.

Kada analiziramo nastanak industrije u Leskovcu iz vlasotinačke perspektive dolazimo do zanimljivih zaključaka. Gajtanara u selu Kozaru (1890) nastala je na teritoriji Vlasotinačkog sreza, koji je tada obuhvatao područja današnjeg Vlasotinca, Grdelice i Crne Trave. Svi vlasnici ove gajtanare bili su na neki način vezani za Vlasotince: Kosta Ilić Mumdžija kao Vlasotinčanin, Gligorije (Gorča) Petrović kao zet vlasotinačkog bogataša Ceke Prikinog (Prikića), Manuilo Ilijev kao tast Kostinog sina Sotira i Mihajlo Janković Inajet kao Kostin zet. Ovde je srodstvo bitno zbog činjenice da uz bogatu devojku ide i bogat miraz, odnosno kapital koji su kasnije uložili u industriju, npr. pouzdano se zna da je Gligorije Petrović od tasta pozajmio novac za tu svrhu. Vlasnici kozaračke gajtanare kasnije su uložili svoj kapital u prvu leskovačku fabriku štofa (1896).

Očigledno da je u prvim godinama po oslobođenju u Vlasotincu bilo novca, pa su vlasotinački trgovci, posle odlaska oko 5000 Turaka iz Leskovca, iskoristili priliku da kupe napuštena imanja po niskoj ceni. S druge strane, zbog nove granice sa Bugarskom, stari planinski put za Sofiju preko Vlasotinca gubi na značaju i smanjuje se promet robe, a deo stanovništva Znepolja, pošto je ostao u Bugarskoj, više ne silazi da trguje u varoš na Vlasini. Zatim, pruga nije izgrađena do Vlasotinca (čak je i deo meštana ustao protiv njene izgradnje), ali je prošla kroz Grdelicu, koja će od sela polako postati varošica, pogotovu kada je Kostin zet Mihajlo Janković Inajet otvorio tekstilnu fabriku. Tako da i stanovnicima ovog dela sreza, Vlasotince nije više značilo toliko kao za vreme Turaka. Takođe, Crnotravcima je Predejane opet zbog pruge, postalo primamljivije. Još kada se zna da su krajem 19. veka zbog filoksere stradali vlasotinački vinogradi, onda je jasno zašto je došlo do privredne stagnacije. Tako se Vlasotince našlo u paradoksalnoj situaciji da u slobodi izgubi relativno povoljan geostrateški položaj i uspori ekonomski razvoj u decenijama koje slede. Sve je to uslovilo migraciju starih Vlasotinčana u veće centre kao što su Leskovac, Niš i Beograd. Ali, i pored toga broj stanovnika varoši se blago povećavao zbog pozitivnog prirodnog priraštaja i priliva stanovništva iz planinskih delova sreza. Bolji dani za Vlasotince doći će tek od 1929. godine kada je završen Narodni dom, formirana Državna građanska škola, osnovan odbor za podizanje spomen-česme borcima za slobodu i ustupljeno zemljište za izgradnju Zadružnog doma vinarsko-vinogradarske zadruge.

Na stranicama Leskovačkog glasnika mogu se pročitati reakcije kada pomenuti gradovi dobiju nešto od države. Tada novinari s ponosom ističu da se grad na Veternici za sve što ima sam izborio

Upečatljiv primer iseljenih Vlasotinčana u Leskovcu su i braća Ilići, koji od kraja 19. veka utiču na privredni, verski, kulturni i sportski život grada. Ako se zna da je Leskovac između dva svetska rata imao oko 5000 zaposlenih radnika, a Ilići su u četiri veće fabrike imali od 1000 do 1500 radnika, jasno je da onaj koji drži trećinu ukupno zaposlenih, snažno utiče na društvo. Kada se na to doda moć Vlade Ilića iz Beograda i njegovo prijateljstvo sa Karađorđevićima, onda je taj uticaj veći.

Još 1906. godine Kosta Mumdžija je postao kum Pevačke družine „Branko“ i darivao im zastavu uoči obeležavanja 20 godina rada družine. Posle Prvog svetskog rata gotovo da ne postoji organizacija u Leskovcu čije delovanje nisu pomogli Kostini potomci. Jedino Vlada nije lično pomagao Leskovac, jer je veću pažnju posvetio Beogradu, Vlasotincu i mestima u Vojvodini za koja je vezana njegova supruga Olga. Vlada je, posle studiranja u inostranstvu, proveo u Leskovcu manje od dve godine, nakon čega se trajno preselio u Beograd (1906). Zato su darodavci bili njegova starija braća koja su u srpskom Mančesteru radila i živela sa porodicama. Većinu tih aktivnosti zabeležio je Leskovački glasnik, jer je u to vreme važio običaj da se u štampi kao znak „javne blagodarnosti“ objave donacije građana.

Porodica Mihajla K. Ilića

Mihajlo K. Ilić imao je osnovno obrazovanje, a radio je kao trgovac i industrijalac. Kada mu je 1927. godine umrla supruga Nastasija (devojačko Crnilović), u Glasniku je zabelešeno da je pomagala Žensku zanatsku školu, Fond sirimašnih učenika i Leskovački glasnik. Neretko se dešavalo da porodica i nakon smrti istaknutog člana u znak sećanja daje donacije na ime pokojnika. Tako je posle smrti najstarijeg Kostinog sina Mihajla objavljen spisak donacija u dinarima: Leskovačkoj opštini za sirotinjski dom 5000, Pododboru Crvenog krsta 2000, i po hiljadu dinara ovim ustanovama: Sokolskom društvu, Invalidskom društvu, PD„Brastvu„ (1300), Realci, Osnovnoj školi za siromašne učenike, Trgovačkoj omladini, Narodnoj odbrani, „Leskovačkom glasnaku„, „Leskovačkom privredniku„, Leskovačkom sport klubu, Ženskoj podružini, „Knjeginji Ljubici„.

Mihajlo i Nastasija imali su tri sina (Tihomira, Uroša i Svetozara) i ćerku Ljubicu.  Tihomir (1896-1941) od svih Kostinih unuka bio je najaktivniji u društvenom životu Leskovca. Bio je vlasnik Leskovačkog glasnika, nedeljnika čiji je probitni cilj bio da se ekonomskim sredstvima suzbije uticaj strane luksuzne robe i da prostor reklamiranju domaće proizvodnje. Nakon dve godine nedeljnik je predat Leskovačkoj trgovačkoj omladini, koja će ga uspešno voditi sve do početka Drugog svetskog rata, pri čemu će postati najbolji svedok međuratnog Leskovca sa širom okolinom. Tihomir je bio ljubitelj konja, poput strica Vlade, a posebno je zaslužan za unapređivanje konjičkog sporta u Leskovcu. Bio je istaknuti član Kola jahača „Dubočica„ i njegovi su konji sredinom tridesetih pobeđivali na trkama u Nišu i Leskovcu. Materijalno je podržavao mnoga udruženja i akcije, npr. Streljačku družinu „Sveti kralj Milutin„, Akademsko pozorište, Udruženje trgovaca, kupovinu aviona „Leskovac„… Do kraja života upravljao je leskovačkom kudeljarom i platnarom. Poginuo je zajedno sa jedinim sinom Mihajlom 9. aprila 1941. godine tokom nemačkog bombardovanja Leskovca.

Uroš M. Ilić (1890-1964) bio je industrijalac i član uprave Leskovačke trgovačke banke, kojom je godinama rukovodio njegov stric Sotir. Uroš je takođe pomagao mnoga udruženja: Sokolsko društvo, gde je bio član upravnog odbora, Dobrovoljnu požarnu družinu, Trgovačku školu… Posebno je zanimljiva njegova donacija zavese Sokolskom domu koja je koštala 22000 dinara. Njen nacrt u dezenu pirotskog ćilima izradio je čuveni slikar i etnograf Hristifor Crnilović, koji je tada radio kao profesor u Skoplju. Vunena zavesa rađena je u Pirotu, imala je jugoslovenski grb u sredini i težinu 60 kg. Inače, Uroš je Hristiforu brat od ujaka, jer je Uroševa majka Nastasija rođena sestra Prokopija (Proke) Crnilovića, Hristiforovog oca. Uroš je umro bez poroda kao duševni bolesnik.

Svetozar M. Ilić (1885-1961) proveo je deo života u Leskovcu, a u Glasniku se njegovo ime pominje uz Tihomira i Uroša kada su vodili sudski spor sa Gorčom Petrovićem oko štofare, nakon smrti njihovog strica Petra, koji je bio jedan od osnivača ovog preduzeća. Od 1928. godine Svetozar se preselio u hrvatski Karlovac, gde je upravljao tekstilnim fabrikama do početka Drugog svetskog rata. Deo njegovih nasledika i danas živi u Hrvatskoj, a praunuk Predrag poslednji je muški izdanak Koste Ilića Mumdžije. Nažalost, Kostini potomci po ženskoj liniji iz Beograda ne znaju da li Predrag (1972) ima eventualno muško potomstvo.

Ljubica Popović (1883-1964) jedino je žensko dete Mihajla i Nastasije Ilić. Po svedočenju njene unuke Mire Mojsilović, Ljubica je kao devojka imala čast da u domu svoga oca dočeka kralja Petra I Karađorđevića. Devojačku školu je pohađala u Beču, gde je učila sviranje klavira i nemački jezik. Bila je aktivna u leskovačkim ženskim udruženjima. U specijalnom broju časopisa Srpsko Kosovo, posvećenom osvećenju Saborne crkve u Leskovcu, postoji komentar Ljubice na ovaj svečani čin:

„Srećna sam što je Božjom voljom i pomoću pobožnih hrišćana podignuta nova crkva koja ima da širi moral vere u Boga i čuva slobodu ujedinjenog naroda. Čestitam osvećenje“.

 Ljubica Vlade Popovića, inženjera

Ipak, u javnom životu Leskovca bio je mnogo poznatiji njen suprug elektromašinski inženjer Vlada P. Popović (1884-1943). On je potomak čuvene vlasotinačke familije Popović, o čijem bogatstvu i danas svedoči mlin na levoj obali Vlasine u samoj varoši, koji je svojevremeno podigao Vladin deda Gavrilo. Vlada i Ljubica su se nastanili u Leskovcu početkom 20. veka, gde je on u Fabrici platna Ilića bio tehnički direktor, a tridesetih godina imao je i sopstveno Tehničko-trgovačko preduzeće „Omnia„. Godine 1922. Popović je, kao direktor kudeljare u Leskovcu, bio delegat Udruženja industrijalaca Vranjskog okruga na konferenciji industrijalaca Kraljevine SHS na Bledu. Svoje stavove o konferenciji izneo je u Glasniku, gde je otvoreno podržao stavove Vlade Ilića o neophodnosti stvaranja jedinstvene državne industrijske komore7.

Porodica Petra K. Ilića

Petar K. Ilić (1866-1927) drugi je Kostin sin, imao je osnovnu školu i terzijski zanat. Zajedno sa ocem bio je jedan od suvlasnika prve fabrike štofa u Leskovcu. On se takođe zbog posla krajem 19. veka preselio u Leskovac gde se oženio Jelenom. Poznat je njegov pokušaj iz 1901. godine da izgradi hidrocentralu na reci Vučjanki kako bi uvođenjem električne energije pojeftinio proizvodnju u štofari. Međutim, pošto je Leskovačko električno društvo na čelu sa Đorđem Stanojevićem imalo uticaj na Ministarstvo narodne privrede, namerno se odugovlačilo sa izdavanjem dozvole Petru, pa je hidrocentralu na kraju podiglo pomenuto društvo.

Kada je 1922. godine francuski poslanik Kleman Simon posetio Leskovac, njega je  kroz fabrike Ilića proveo Petar, upoznavši ga sa teškim stanjem u fabrici štofa nakon bugarskog razaranja u Prvom svetskom ratu .

S obzirom da je Petar pomagao razne akcije u Leskovcu, zabeleženo je u Glasniku da je priložio 2000 dinara za izgradnju spomenika oslobodiocima, koji je podignut povodom pedesetogodišnjice oslobođenja od Turaka. Na otkrivanje spomenika došao je i Vlada Ilić kao predsednik Beogradske privredne komore, što je jedan od retkih javnih skupova u Leskovcu kojem je prisustvovao.

Petar umire 5. novembra 1927. u Beču, a uoči njegove sahrane objavljen je članak na naslovnoj strani Glasnika u kojem ističu zasluge ovog „gorostasa leskovačke industrije“.

Petrova sahrana bila je najveličanstvenija u međuratnom Leskovcu. Posmrtni ostaci pokojnika stigli su 13. novembra 1927. iz Beča specijalnim vozom u pratnji njegove supruge Lene, brata Vlade, niškog episkopa Dositeja i vojne muzike iz Niša. Pevale su leskovačke pevačke družine Branko i  Brastvo, kao i vlasotinački Njegoš. Sprovod je išao od železničke stanice, zastajkujući pored brojnih institucija koje su Ilići pomagali, sve do porte Saborne crkve Svete Trojice u kojoj je pokojnik sahranjen kao najveći njen dobrotvor. Samo spisak govornika govori sam po sebi sa kolikom se pažnjom organizovala sahrana: predsednik suda Vlada Antonović, sveštenik Dušan On. Popović u ime Vlasotinčana, predsednik Opštine Milan Pop-Dimić, industrijalac Gavra Stamenković, od strane Udruženja invalida Trajko M. Cekić, knjigovođa štofare Đorđe Bezugli, majstor Svetozar Jović, upravitelj škole Boža Popović, u ime porodice Jovan Jović (brat od ujaka), advokat Čeda Stojanović, profesor gimnazije Bogoljub Gorunović, urednik Glasnika Sreten Dinić, prota Milun Stojadinović i na kraju episkop Dositej. Broj položenih venaca je bio simbolično 62 koliko je Petar imao godina. Tu su pored članova porodice bili brojni prijatelji, industrijalci, radnici, predstavnici  leskovačkih i vlasotinačkih udruženja…

Kada je bio četrdesetodnevni pomen, Petorova supruga Lena i braća predali su 325000 dinara donacija u ime pokojnika za dovršenje nove crkve, sirotinjskog doma, Invalidskom udruženju, Ženskoj zanatskoj školi, Gradskom pozorištu….

Vlasotinčani su bili i najveći donatori tokom gradnje Saborne crkve Svete Trojice u Leskovcu

Petrova supruga Jelena najveća je donatorka međuratnog Leskovca, teško je pobrojati kome i koliko je ona pomogla. Za svoja je dobročinstva, još za života, dobila je ulicu pored Ženske zanatske škole (1930) i Orden Svetog Save IV stepena. Iz istih razloga na godišnjoj skupštini Leskovačke ženske podružine  održane 11. maja 1931. Jelena biva izabrana za doživotnu predsednicu. Ona je pomogla da se posle rata obnovi Ženska zanatska škola za koju je u više navrata dala preko 52000 dinara.

Porodica Sotira K. Ilića:

 Palata koju je obnovio rođak Nikole Tesle pleni i posle 108 godina

Porodica Milana K. Ilića

Milan K. Ilić (1875-1957) imao je osnovno obrazovanje, a zbog potrebe trgovine i industrije učio je nemački jezik u Beču. Peti  je Kostin sin, a imao je među njima najduži životni vek. Bio je dugogodišnji član upravnog odbora Leskovačke trgovačke banke. Milan je finansirao Leskovački glasnik prve dve godine postojanja. Nedeljnik je nastao iz potrebe da se propagira domaća proizvodnja, koja je bila ugrožena zbog naglog uvoza luksuzne robe posle Prvog svetskog rata. Po njegovim rečima, na tu je ideju došao nakon što mu je to predloženo iz Beograda. Tako je već u drugom broju Glasnika objavljeno na naslovnoj strani da je formirano žensko Udruženje za suzbijanje luksuza, koje se zalagalo da žene ne koriste parfeme, svilenu odeću, skupocene šešire…  Osnivač udruženja bila je dvadesetogodišnja Kostadina (Dikica) Ilić, jedina Milanova ćerka.

I Milan Ilić ostavio je traga kao dobrotvor, a već je pomenuto da je pružio materijalnu pomoć obnavljanju Sokolskog društva posle Prvog svetskog rata. U to vreme bio je predsednik leskovačkog pododbora Društva Sveti Sava. Zanimljivo je da je u Leskovcu 1922. organizovana humanitarna zabava za gladnu braću u Rusiji iscrpljenu građanskim ratom, a među donatorima se nalazi Milan. I njegova supruga Natalija, čije je otac bio svojevremeno poslanik i predsednik opštine Leskovac, bila je aktivna u Ženskoj podružini zajedno sa svojom jetrvom Jelenom. Kada je oktobra 1937. umrla u 56. godini, sahranili su je na Novom groblju u Beogradu, što ukazuje da su se Mumdžije uoči Drugog svetskog rata sve više iseljavali iz Leskovca, kao što su tridesetak godina ranije napuštali Vlasotince.

Novinari iz Vlasotinca

Pored Ilića bilo je još Vlasotinčana koji su ostavili traga u Leskovcu između dva svetska rata. Jedan najaktivniji u društvenom životu bio je profesor istorije u Leskovačkoj gimnaziji Bogoljub Gorunović (1900-1954). Bio je novinar Leskovačkog glasnika koji se bavio ne samo istorijskim temama nego i savremenim problemima. Njegove analize tadašnjeg stanja u Leskovcu, Vlasotincu i Crnoj Travi mogu biti od koristi i današnjem čitaocu. Nije mu strana ni domaća ni međunarodna politika, npr. odnosi Albanije i Italije ili štrajk radnika u Engleskoj. S obzirom da je radio kao profesor još u Prilepu i Somboru, slao je novinske priloge iz tih gradova. Pokrenuo je i časopis Selo „za političko i ekonomsko obaveštavanje seljaka„. Nažalost, izašla su samo tri broja, ali to pokazuje da su Gorunoviću bile bliske ideje narodnog prosvećivanja i socijalizma. Kada je krajem tridesetih godina obnovljen list Vlasina, objavljivao je i tamo članke. Posle Drugog svetskog rata više se bavio politikom i radio kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Nišu, gde je jedno vreme bio načelnik Školske uprave.

Još dvojica Vlasotinčana bili su saradnici Leksovačkog glasnika. Nenad T. Popović pisao je priloge o Vlasotincu, sa posebnim akcentom na burnu lokalnu političku situaciju. Neki članci su satiričnog karaktera, pa se vidi da je Popović imao dara za književnost.

Drugi je Hadži Toma Manić, „poznati rodoljub i nacionalni radnik“, koji je rođen u Vlasotincu, a živeo u Beogradu. Bio je saradnik Glasnika  sa rubrikom „Iz Hadži Tomine torbice„ u kojoj je obajvljivao pouke za narod. Redovno je pomagao crkvu i poklanjao knjige ustanovama u Leskovcu i Vlasotincu. Iz jednog članka saznajemo da je kod Hadži Tome na slavi bio episkop Nikolaj Velimirović.

Kapital Valčića u Leskovcu

Bilo je Vlasotinčana koji nisu živeli u Leskovcu, ali su posedovali dosta nekretnina u gradu na Veternici. Recimo, Milan T. Valčić, čuveni bankar i izvoznik vina, u čijem je vlasništvu bila zgrada nekadašnje pošte, kao i preko desetak lokala u današnjoj Ulici Južnomoravskih brigada, u narodu poznatijoj pod nazivom Niška ulica.

Na kraju treba pomenuti stanovnike koji su se doselili u Vlasotince iz planinskih delova sreza. Jedan od njih je Miladin Đorđević iz crnotravskog sela Brod o čijem je životu, povodom pedeset godina rada, objavljen članak u Glasniku (1936). Miladin je vremenom od običnog građevinca postao majstor za izgradnju crkava. Tako se navodi da je izgradio crkve u selu Kumarevu, Grdelici i Niškoj banji. Gradio je više leskovačkih fabrika, Sokolski dom, Sanatorijum i mnogo objekata širom zemlje. Tada već čuveni crnotravski majstori i preduzimači uticaće na izgled mnogih gradova, a u samom Vlasotincu biće neizbežan faktor privrednog razvoja.

Istorija međuratnog Leskovca po mnogo čemu je specifična u odnosu na druge gradove Srbije. U tom industrijskom i kulturnom napretku imali su svog udela i stanovnici susednog Vlasotinca, koji su svoje znanje i energiju uložili u za dobrobit njima najbližeg grada.