SVI POTOMCI BRAĆE VLAJČIĆA, PREDRATNIH INDUSTRIJALACA I DANAS USPEŠNI LJUDI KOJI VOLE GRAD NA VETERNICI

Za potomke žigosanih Leskovac još uvek centar sveta

Kad god se sastajemo, a to je bilo od davnina, uvek je tema Leskovac, uvek je to bilo kao da je Leskovac centar sveta. Nije se pričalo ni o Parizu, ni o Londonu, ni o čemu drugome nego o Leskovcu. Jednostavno, naši očevi majke, dede i babe su to prenosili, spontano, na generacije, priča za juGmediu jedan od potomaka Jovana Vlajčića, rodonačelnika leskovačke hemijske industrije, Todor Vlajčić, kome je Jovan bio pradeda, Todor deda, a Jovan otac.

Posle prvog teksta o imperiji Vlajčića u Leskovcu i Beogradu između dva svetska rata i njenom krahu, našu redakciju posetili su Todor i Slobodan Vlajčić iz loze Todora Vlajčića, jednog od tri, najmlađeg, sina rodonačelnika Jovana Vlajčića, pradeda naših gostiju, kao i Aleksandra Pejatović, ćerka Jelisavete Pejatović Vlajčić, unuka Desimira Vlajčića, praunuka Todora Vlajčića, jednog od tri Jovanova sina, i konačno, čukununuka osnivača imperije Vljačića.

Razgovarali smo o korenima Vlajčića, o fabrikama, prošlosti, ali ponajviše o Leskovcu, rodnom gradu njihovih predaka, kojeg još nose u srcu, iako se samo jedan, od danas oko 150 živih Vlajčića, rodio u njemu.

„Živeo je taj duh, koji smenom generacija polako nestaje. Ali u našu generaciju Vlajčića je usađena ta vezanost, ta sentimentalnost, taj interes odakle potičemo, šta smo, gde smo? Naši očevi su govorli leskovački, leskovački je sve do kraja šezdesetih odzvanjao u našim kućama u Beogradu. Moj otac se družio sa našim porodičnim prijateljem pokojnim Žikom Maznićem, iz takođe poznate leskovačke porodice industrijalaca. Kada su njih dvojica razgovarali, tu je moglo da bude 100 ljudi, niko ih nije razumeo, samo je po licima moglo da se shvati o čemu pričaju“, priseća se Todor Vlajčić, praunuk Jovana Vlajčića.

Todor je, inače, doktor prirodnih nauka, nemački đak i u Nemačkoj i Švajcarskoj je živeo 50 godina.

U familiji Vlajčića ponavljala su se ista imena kroz generacije

Vlajčići, i oni koji su ostali u Srbiji i oni koji su u Londonu i Americi, uvek su se vraćali u grad njihovih dedova i očeva. Aleksandra je možda, ponajviše vezana za Leskovac jer su joj i majka Jelisaveta i otac Prvoslav Pejatović, poznati srpski novinar, vezani za njega.

„Mama Jelisaveta udala se za Prvoljuba Pejatovića. Njegovi roditelji su iz Skoplja za vreme Drugog rata pobegli i zaustavili se u Leskovcu. Ovde su živeli i ja danas imam u Leskovcu rodbinu sa te strane, tako da sam kao dete provodila leta ovde, a i tokom godine dolazila. Volim i danas da dođem i naravno, ne mogu a da ne pogledam zgradu fabrike, odnosno LKC i da je negde prepoznajem kao nešto što je nekada pripadalo mojoj porodici“, priča Aleksandra, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na odseku za andragogiju.

Posle kraha imperije Vlajčića, kada su im posle Drugog svetskog rata oduzete fabrike u Leskovcu i Beogradu, dve porodične kuće u Leskovcu, a jednu srušili, i kuću u Beogradu, kao i svu pokretnu imovinu i porodični nakit, preživeli Vlajčići su krenuli od nule, ni od čega. No, skoro sva deca, unuci i praunuci trojice braće, kapitalista, koji su, zapravo, podigli dve fabrike sapunare – Petra, Jovana i Todora su završili fakultete ili doktorate i svi bili i jesu uspešni u svom poslu i nemaju probleme sa egzistencijom.

„Bili smo žigosani kao potomci buržoazije, kapitalisti. Teško breme smo nosili“

„Takve životne priče stvore neku snagu, to se stručno zove rezilijenca. Imate težak životni period, teško detinjstvo… Moja majka je imala tešku mladost jer je otišla u neku nemaštinu iz cele te priče. Ali se u takvim situacijama razviju neke snage gde nađu svoj put i postanu jaki u različitim sektorima. Neko postane profesionalno jak, neko je vešt u tome da razume druge ljude, neko ispolji određeni talenat. Zato se i mi uklapamo u tu priču. Istina ne planiramo više dalje školovanje baš kadrova, ali se negde u familiji, individualno, vodi računa o tome“, komentariše Aleksandra.

Slobodan Vlajčić, diplomirani inženjer tehnologije u penziji priča samo o jednoj grani, o Todorovim potomcima.

„Ja mogu da pričam o deci Todora Vlajčića. Bio je Dimitrije koji je završio školu u Beču za sapunarstvo. On je posle toga radio u Panoniji Pančevo, kao tehnički direktor. Moj otac Vidoje Vlajčić, koji je završio Tehnološki fakultet pre rata, mobilisan je za Sremski front, išao peške do Trsta. Vojska nije htela da ga demobiliše nego su ga zadržali. On je ostao u vojsci i bavio se prosvetom. Jedan je od osnivača Škole rezervnih vojnih starešina za ABH službu u Kruševcu, zatim je osnovao Srednju tehničku školu u Kragujevcu i na kraju je bio dekan Vojno – tehničkog fakulteta u Zagrebu, a nije bio član partije. Todorov otac Jovan Vlajčić isto je završio tehnologiju, neposredno posle rata. Prvo je kratko radio u Staklari Pančevo, a posle toga, 1954.godine u Mangrohomu Kraljevo. U ličnoj karti njegovoj je pisalo ’sin industrajilca’, priča Slobodan, dok se Todor nadovezuje:

„Što znači da nije mogao da ima pasoš“.

Udbaši stavljali cev puške u usta majci i ćerki

 

Jovan Vlajčić

Jovanovi sinovi: Petar (1876-1948) i Todor (188-1958), Milan je umro 1943. godine, pa nije video rasulo, su kratko, oko šest meseci proveli u zatvoru odmah posle rata i oduzeta im je građanska čast, a ostatak porodice je trpeo velike pritiske UDBE. A razlog je pronađen u tome što su fabrike radile za vreme rata, iako su radili po naredbi okupatora.

„Bili smo proganjani od UDBE. Stalno su njeni pripadnici tražili porodični nakit, zlato, dukate i tako dalje. Nisu nalazili jer sve što su mogli da uzmu to su uzeli za vreme dok je deda Todor bio na robiji, a robiju je proveo na prinudnom radu u borskom rudniku. Dok je on bio na robiji vrlo često upadali su kod naše babe Natalije, stavljali joj cev puške u usta pa kako ona ništa nije htela da kaže, stavili su cev u usta jednoj od ćerki i ona je rekla sve gde je ono što je preostalo. Tako je sve otišlo od imovine, a novac je propao kada je zamenjen dinar. Onda je po osobi mogla da se zameni samo jedna određena, mala suma. Zato je novac podeljen radnicima fabrika da oni zamene ali najveći deo njih nije vratio pare koje su dobili“, objašnjava Todor mlađi.

„Sećam se priča moje majke da je njen otac Desimir Vlajčić, koji je takođe u Beču školovan, u leskovačkoj fabrici provodio po čitav dan radeći. A ona je sa svojim drugaricama volela da pomaže u pakovanju karmina i sapuna. Centar im je bila ta fabrika“

Uprkos tome, Vlajčići nemaju gorka sećanja na Leskovac.

„Ogorčenost je bila kod naših roditelja i o tome nema diskusije, ali ni oni ni mi nismo kivni na grad Leskovac već samo na bivši režim u ovoj državi, to je prosto familijarno mišljenje da je komunizam sproveden samo u Srbiji, ne i u Sloveniji i Hrvatskoj, bar ne tako rigorozno kao u Srbiji, da je vlast u to vreme najviše bila protiv srpstva jer im je uvek smetala takozvana velika Srbija i pominjala se u negativnoj konotaciji. Poznata je činjenica, i to se stalno priča kod nas u familiji, da je Leskovac bio izrazito antikomunistički grad u vreme Drugog rata. Zato su i na zahtev Tita saveznici 1944. godine bombardovali Leskovac, zato što nije bila u njemu dovoljna podrška komunistima“, podvlači Todor.

Seobe

Zbog pritisaka komunista, deo porodice se iselio iz tadašnje Jugoslavije, od 1946. do 1948., pa je seoba nastavljena i kasnije.

Stara fabrika u Leskovcu

„Među prvima je bio Atanasije Vlajčić on je sin Petra Vlajčića, koji je živeo u Nemačkoj. Tada su pater familije odlučivale ko će šta studirati, plansko školovanje za potrebe fabrike. Tako je naš stric poslat na studije prava u Berlin. On javlja ’38. godine da mu se ne dopada situacija u Nemačkoj, pa početkom ’39. prelazi u Englesku.  Bio je spiker na BBC za Jugoslaviju. Svi su mu se smejali kada je prenosio uživo napad na Perl Harbur – „Evo idu Japanci, Japanci, pogrešno akcentujući, na srpskom. I tu anegdotu i sada u porodicama našim prepričavamo“, pričaju braća Vlajčić.

Šest, sedam godina kasnije njegov rođeni brat Mladen otišao je u Englesku a srednja ćerka Todorova je ’47. takođe pobegla u tu zemlju. U Americi je završila ćerka Petra Vlajčića, Draginja, sa sinom Draganom koji je pre dve godine umro, ali su iza njega ostali potomci.

Kako je nastala imperija?

Valčići pred LKC-om, zgradom u kojoj je bila Fabrika sapuna u Leskovcu

O Vlajčićima su pisali mnogi Leskovčani, pa jedan drugog prepisivali, poznate su i anegdote o njihovoj posvećenosti, ali ono što je najvažnije to je da se nikada nije pisalo loše. Ipak, naši sagovornici, na osnovu priča svojih roditelja, imaju sopstvenu verziju. O tome nam priča Slobodan Vlajčić, mada pripomažu i Aleksandra i Todor.

Najpre analiziraju naš prvi tekst i napominju da su kolege iz bivšeg Radio Leskovca, privatne kuće na koju tapiju ima i Milan Vlajčić, poznati novinar i filmski kritičar, najverovatnije susretale Dobrivoja Vlajčića iz Londona, ali je, izvesno, kažu da nije dolazio sa unucima jer nema unuke.

Kolo se igralo na otvaranju fabrike u Beogradu

„Takođe nije tačno da je sva oprema iz leskovačke fabrike otišla u Merimu, jer je ona postojala i pre rata. Posle konfiskacije obe fabrike radile su jedno vreme, a onda su rasturene.  Od opreme i mašina nije formirana Merima jer je ona postojala i pre rata, ali rešili su da ukinu i jednu i drugu fabriku. Deo opreme otišao je u Merimu, delom u Albus Novi Sad i delom u  Zlatorog Maribor. To se dešava krajem 1947.godine pa nadalje. Smatrali su da ima, možda, dovoljno fabrika u Jugoslaviji, ali sigurno je u pitanju kažnjavanje i razbijanje naših fabrika. Kasnije su bili svesni da imaju dovoljno školovanih ljudi, pogotovu u Leskovcu, koji znaju proizvodnju sapuna, i onda su rešili da prave Nevenu Leskovac“, priča Slobodan.

Slobodan priča da je najmlađe dete iz porodice, radno sposobno, prvo otključavalo fabrike i ložilo kazane za topljenje sapuna. „Imam sliku tatinu gde u radnom odelu spava u jednoj fotelji. Ispričao mi je da je danju radio u fabrici jer ih deda prijavljivao na Birou, a noću su učili. A bili su kapitalisti“, konstatuje

Kao što smo pisali, rodonačelnik Jovan Vlajčić (1843-1913), mumdžija, praveći sveće od loja, a potom i sapune, stekao je dovoljno kapitala sa svojom suprugom Stojankom (1848-1912), koja je umrla od tuge kada su im sva tri sina mobilisana u Prvom balkanskom ratu, da bi pomogao sinovima da sagrade fabriku sapuna u Leskovcu, a naši sagovornici tvrde da je u isto vreme građena i fabrika u Beogradu, u Ulici Franša Deperea 78 u Beogradu u kojoj se sada nalazi Institut za nuklearne i mineralne sirovine.

„Fabrika u Beogradu sagrađena je u isto vreme (1921.) kada i u Leskovcu sa istom proizvodnjom. Proizvode su plasirali u celoj Jugoslaviji. Uglavnom je to bilo tržište. Znam da su učestvovali na izložbama i sajmovima u Beogradu, a u Parizu su dobili gran pri za kvalitet. Najpoznatija proizvoda bila su dva, jedan sapun „dafina“, toaletni sapun, a peraći sapun se zvao „palma“. Imali su i brendirana vozila da dostavu robe sa dafininim logom i sa logom sapuna „palme“. U Beogradu je najpre kupljena jedna mala kućica od francuske firme „Vodabuš“ i tu se odvijala proizvodnja, a kasnije su tri brata sagradila veliku fabriku, pa je ona manja služila za stanovanje. U produžetku je bio ogroman plac, gde je planirano podizanje novih objekata radi proširenja proizvodnje. Kasnije kada je sve oduzeto, pored fabrike, kroz deo placa je prošao autoput. Zgrade i danas stoje na istom mestu, kao što stoji i zgrada fabrike u Leskovcu, čiji je zadnji deo porušen tokom savezničkog bombardovanja i nije nikada obnovljen, nije bilo vremena jer su nam sve oduzeli, priča Slobodan.

U fabrikama Vlajčića proizvodilo se negde 1937. godine 150 vagona peraćeg i 30 vagona toaletnog sapuna, što je i za današnje prilike ogromna količina, ne računajući dodatne proizvode za negu, ulepšavanje i razne parfeme.

„Sirovine, arome su nabavljali iz Francuske, a sapun se radio od loja. A loj su uvozili iz Argentine. Čak i za vreme rata bio je jedan tovar koji je dovozio robu iz  Argentine na brodu „Bosiljka“. Engleske vlasti su ga konfiskovale i taj brod je bio potopljen i taj tovar loja je uništen, nestao“, objašnjava Slobodan.

Vlajčićima je oduzet i vinograd na Hisaru

Pred kučom Vlajčića, bivšom zgradom Radio Leskovca

Svako od trojice braće, Jovanovih sinova, imao je svoju kuću u Leskovcu.  Petrova je porušena kada je rađen Bulevar oslobođenja, negde šezdesetih, njemu su, pričaju, jedinom ostavili kuću pošto je bio star, ali nije preživela modernizaciju grada. Todor je imao takođe veliku kuću kod današnjeg Starog ureda, koja i još stoji, ali prepolovljena kada je probijan Bulevar Oslobođenja. Kuća se pre rata nalazila u Ulici Kraljevića Tomislava br. 10, danas Radoje Domanovića 2. Ona je konfiskovana, sada je devastirana. Zgrada u kojoj je bio Radio Leskovca i koja i danas stoji kao ostarela lepotica je kuća od srednjeg Jovanovog sina Milana.

Donatori

Da Vlajčići i dalje vole „svoj“ Leskovac, dokaz je da su dva puta dali donacije. Početkom prve decenije ovog veka donirali su sve table leskovačkoj gimnaziji, a Leskovačkom kulturnom centru, koji je smešten u njihovoj nekadašnjoj fabrici, veoma skup štampač. Tada je bilo reči da se na zgradi LKC postavi tabla sa prezimenom Vlajčića i propratnim tekstom. „Mi smo pripremili tekst, dostavili direktorki, ali ni do danas nismo dobili odgovor“, kaže Todor.

Skoro svi Vlajčići iz starijih generacija su imali po šestoro dece

I Todorova supruga Slobodanka Vlajčić je jedno vreme boravila u Leskovcu, kao trogodišnji zakupac Kozmetike, dela fabrike „Nevene“, ali sticajem raznih okolnosti vlasnik Kozmetike je postao neko drugi.

Povraćaj imovine

Iako su potomci nekada moćnih industrijalaca koji su razvijali Leskovac i koji su takođe zaslužni za činjenicu da je grad na Veternici između dva velika rata bio jedan od ekonomski najjačih na Balkanu, situirani, oni ne žele da se odreknu uspomena, pa potražuju svoju imovinu, ono što je ostalo od nje, o čemu najviše govori Slobodan.

„Mi smo početkom 2000-ih godina uspeli da uradimo rehabilaticiju svih naših predaka, da im se vrate građanska prava i da im se ponište sve presude, presuda o gubljenju nacionalne časti i sve što sledi, odnosno, presuda o konfiskaciji i mi smo sada u restituciji. Imamo raznih probelma, jedan od tih problema je neki član 18 koji kaže da oni objekti koji su od opšteg društvenog značaja tipa biblioteka, bolnica, institut, zdravlje, obrazovanje, kultura, da se to ne vraća. Sada su u Agenciji za restituciju tražili da im dokažemo da je preduzeće bilo vlasništvo braće Vlajčić, fizičkih lica, jer se akcionarska društva ne vraćaju. To je lako dokazati i u fazi smo dokazivanja“, priča.

Kuca kod starog ureda

Mogu kaže, i da se dogovore da se takve zgrade, kao što je, na primer, LKC u Leskovcu, i dalje koriste ali pod drugim uslovima.

„Jer se i sada koristi prema određenim uslovima. Kulturni centar, na primer, koji koristi zgradu, njome raspolaže grad pod određenim uslovima, a Institut u Beogradu svoju delatnost može da obavlja u nekom drugom objektu. Postoji i supstitucija, da se ista kvadratura u približno istom okruženju, koja je slobodna, vrati. U toj smo fazi sada. Naša generacija mora da reši te probleme kako ih našoj deci ne bismo ostavili u nasleđe“, priča naš sagovornik.

Potražuju se i obe kuće u Leskovcu, a troje Vlajčića smatraju da će tu biti najmanje problema. „Ne bi smela ni jedna od njih da bude prodata kada je pod restutucijom“, kažu i naglašavaju da kuću u kojoj je bio Radio Leskovac potražuju Milan, Dobrivoje i Miloš Vlajčić.

Poreklo

Fabrika u Beogradu

Iako se, takođe, već pisalo o precima rodonačelnika Milana Vlajčića, Aleksandra, Slobodan i Todor tragaju za preciznim podacima.

„U Leskovac dolazimo redovno, ne samo što jurimo tu našu restituciju, već nas mnogo interesuje i arhiv. Jer, kod nas sve počinje od pradede Jovana, a mi bi želeli da pokušamo da nađemo neke informacije o njegovim roditeljima, ako je to moguće. Pradeda je rođen 1842. ili ’43. godine. Naslućujemo ko su mu bili otac i deda. Deda mu je bio neki Konstantin, to smo našli i Tasa Vlajčić, čiji je sin Jovan Vlajčić, a drugi Konstantinov sin se prezivao Kocić . Postoji neka teorija da su po nekom selu dobili prezime Vlajčić“, objašnjava Todor.

Odsečeno pola kuće

Aleksandra priča da se za granu Petra Vlajčića u delu dokumenata pominje i prezime Tasić.

„Znam porodičnu priču kada je bila mobilizacija za Prvi balkanski rat da su svi došli i sledi prozivka, a tri brata imaju dokumenta na Vlajčić. Svi budu prozvani, prozivaju se Petar Tasić, Milan Tasić i Todor Tasić, oni se ne javljaju. Oni su u te mobilizacione spiskove bili upisani po nekadašnjem starom prezimenu Tasić i to se povremeno pojavljuje u dokumentima do kojih dolazimo“, priča Aleksandra koju dopunjava Todor.

Iako iz različitih grana i već u daljim rodbinskim odnosima, troje Vlajčića misle i govore isto sa velikim međusobnim uvažavanjem i poštovanjem. Takvo vaspitanje, vele, negovano je kroz generacije, koje su se okupile 2002. godine, svi koji su mogli da dođu u Beograd. Jedino u čemu se nisu složili jeste u koji će restoran toga, ali i narednog dana, u Leskovcu jesti.

„I onaj bitan razlog za dolazak u Leskovac jeste hrana, specijaliteti sa roštilja, jer, mi smo, ipak, Leskovčani“, zaključuje Todor dok se sa gostima iz Beograda rukujemo ispred Leskovačkog kulturnog centra.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Anonimno
16.11.2019. 00:17

Bravo !!

Nani
10.02.2022. 18:33

Daj Boze da im se vrati sva ukradena imovina!

Realno
10.02.2022. 20:03

Kao što današnji preduzetnici izrabljuju radnu snagu za minimalac i kupuju sve po Srbiji, tako su i pojedini pradedovi uzivali i sticali svoja bogatstva na grbači siromašnog seljaka.