Kasnije sam ponovo čuo oca koji mi je rekao da je dobio antipiretik, ali da je nos počeo da mu curi. Ono što je stalno ponavljao jeste ta malaksalost celog tela zbog čega nije mogao da stoji.

Ujutru, u ponedeljak, 6. aprila, ponovo sam pokušao da preko centrale čujem doktorku, ali se niko nije javljao. Pozvala me je, međutim, socijalna radnica i zatražila mi da kupim probiotik za oca, zbog stomačnih tegoba koje je imao. Onda se javila opet i rekla da otac ima novac kod sebe i da će neki njihov radnik otići do apoteke. Na moje neprekidno insistiranje uspeo sam da čujem doktorku tek oko 14 časova.

Ona me je izvestila da je dobio infuziju, antipiretik i probiotik i da „prate stanje“. Na moje pitanje da li mogu da budu sigurni da nema sumnje da se radi o korona virusu, nisam dobio konkretan odgovor već objašnjenja da je potrebna laboratorijska analiza, a da u domu nemaju laboratoriju i da će pratiti stanje, da će videti kako se situacija odvija. Onda me je ubrzo pozvao direktor Milan Stevanović, iako ga nisam zvao, i ljubazno mi objasnio kako je sve u redu, da je mom ocu merena temperatura beskontaktnim tomplomerom pa je možda zato imao 39,3 stepena Celzijusa. Tad sam prvi put čuo da je imao toliko visoku temperaturu. On me je ubeđivao da sada nema temperaturu i da je dobro. Rekao je da je „ručkao, pa spavao pored radijatora“ i da je zbog toga možda očitana veća vrednost. Nisam se pomirio sa takvim objašnjenjem već sam pokušao da, koristeći se činjenicom da sam novinar, dobijem informaciju da li je Štabu za vanredne situacije prijavljeno da u Domu postoji korisnik sa temperaturom, dijarejom i groznicom. Ubrzo me je pozvao direktor i obratio mi se neprijatnim tonom.

– Na koji način problem? – upitao sam ne verujući šta slušam.

– Ne znam šta se dešavalo, ali imam utisak da imate nešto protiv nas ovde zaposlenih – nastavio je direktor.

– Zašto bih imao. Taman posla, čak sam vam rekao da je moj otac ranije pohvalio komunikaciju sa vama. Ali ako vi mislite da treba sa nečijim životom da se igramo, i sa nečijim životima, ako vi mislite da je to u redu, zamislite vašeg oca na takvom mestu, a zamislite mene da vas ja ubeđujem „ma, to je prehlada“, usred pandemije, ili da je crevni virus, sa temperaturom 39,3 stepena Celzijusa. Zbog čega bih ja imao nešto protiv vas – upitao sam ga.

– Otac vam je ručao, veseo je, sve je u redu – nastavio je da me ubeđuje Stevanović.

– Ja znam mog oca odlično, čuo sam ga malopre, čovek jedva govori. Juče sam ga prvi put u životu čuo u tom stanju, da ne može da drži slušalicu, da drhti. Celo telo mu drhti. On je juče imao groznicu, posle 10 prolivastih stolica. Onda je malaksao i posle toga mu merite temperaturu preko 39 stepeni. Ako vi mislite da usred pandemije to nisu simptomi koji bi trebalo da ukažu na potencijalnu sumnju da se proveri da li je to sve kao što treba, onda zaista nismo na istim talasnim dužinama – rekao sam direktoru.

– Nema mesta panici – ubeđivao me je i dalje.

To me nije umirilo. Naprotiv.

– Ja sam želim da znam da ćete što se mogao oca tiče preduzeti sve što može da se preduzme. Svestan sam i njegovih godina i njegovog zdravstvenog stanja, i da se nalazi u vrtiću a ne u Gerontološkom centru, samo želim da bude sprovedeno sve što propisi nalažu, i onda ne možemo da imamo ni vi ni ja nikakve probleme. A ne znam na osnovu čega ste mogli da zaključite da imam protiv nekog u ustanovi. Prvo sam zvao socijalnu radnicu. Ceo dan pokušavam da čujem doktorku, zvao sam 10 puta preko centrale, uspeo sam da je čujem tek oko 14 časova, ona mi je objasnila šta je i kako preduzeto. Što se mene tiče, meni ovo nije uobičajena situacija. Da usred pandemije imate čoveka sa 39 stepeni temperaturom, sa 10 prolivastih stolica, sa malaksalošću organizma, da ne može da ustane iz kreveta, meni to nije redovna situacija. Ako vi mislite da je to redovna situacija, onda ne znam – rekao sam mu.

– Mi mislimo da nije redovna, učinićemo sve što možemo – tvrdio je direktor.

Na moje molbe da pozovu infektologa i epidemiologa i da oni procene da li treba da mu se uzme bris, rekao mi je da navodno niko se ne javlja na telefon „već pola sata“.

– Ne želim vama da pravim problem, nikakvu komplikaciju, doktorki sam danas rekao da će ona da ima najveći problem ako ne prijavi. Ja to ne želim, daj bože da je crevna infekcija, ali nemojte da procenjujemo vi i ja na osnovu slike koja je po mom laičkom mišljenju dramatična. Ja ga ovakvog nisam čuo dugo. Samo neka ga pregleda lekar profesionalac pa neka proceni – insistirao sam.

Svaka naredna rečenica me je šokirala sve više i više.

– A zamislite da ode do Doma zdravlja na pregled, šta bismo sutra sa tim napravili u Domu, a trenutno nemamo nikakav veliki problem – upitao me je Stevanović.

Nisam mogao da verujem šta slušam, nastavio sam da ga ubeđujem da obavesti nadležne službe.

– Ja ne znam, da li imate ili nemate problem, je l‘ ja treba da razmišljam ako on sutra umre da li je mogla da mu se pruži pomoć ili ne. Stavite samo na mesto mog oca vašeg oca. Pa samo mi kažite da li biste sedeli i gledali kako vam otac umire. Ili možda ne umire. Ali šta ako umire? Svi znamo šta je Covid-19 i da mnogo mlađi umiru od toga. Da li biste sedeli i gledali. Ja pokušavam i vas na najbezbolniji način da nateram da uđete u tu priču i prijavite taj slučaj, da dođe neko od stručnih lica da vam kaže šta da radite. Neka vam kaže, nije ništa, ovo je crevna infekcija, u redu. Ja poštujem nalaz struke. Ali nemojte samo pod tepih, pa posle kada ispadne džumbus… Ja sa tim neću da živim, da se pitam li sam učinio sve da pomognem ocu. Druga stvar ako je ovo što niko ne želi da jeste, ono ugrožava i druge korisnike, znači mora da se primene mere. Znači ovde smo na istom zadatku. Samo želim da dođe neko stručan – bio sam isključiv.

Direktor mi je obećao da će se navodno „potruditi maksimalno“ i da će me zvati „za sat, dva“.

– Bez temperature je trenutno, dobar je, sve je u redu – nastavio je da me ubeđuje.

Nisam odustajao od nauma da ga vode na pregled.

– Ma čuo sam ga, Milane, daleko je od dobrog. Ja bih najsrećniji bio da je to crevna infekcija, ali crevna infekcija sa 39,3 – i dalje sam bio kategoričan.

– To je bilo noćas – nastavio je on da ublažava situaciju.

Rekao sam mu da budući da oni ne mogu da nađu infektologa ili epidemiologa preko brojeva iz protokola, da ću ja pokušati da stupim sa nekim u kontakt. Zvao me je ubrzo, oko 19 časova i rekao da su dobili epidemiologa u Domu zdravlja.

– Mi smo stupili u kontakt sa Domom zdravlja, prijavili smo da vam otac ima 36,4 Celzijusa. I sada će Hitna pomoć da dođe da ga transportuje do Doma zdravlja, po protokolu. Posle toga vaš otac, ako se vrati ovde u Gerontološki, ide u izolaciju – rekao mi je.

Očekivao sam da će prihvatiti da sam bio u pravu što sam insistirao na pregledu.

– Pa to je i u interesu drugih korisnika i vaših zaposlenih. Neka procene ljudi – rekao sam mu.

Po završetku pregleda u Domu zdravlja, pozvao me je u 22.30 časova.

– Oni su ga otpustili iz Doma zdravlja, čeka vozilo da ga transportuje na pulmologiju. Ne znam šta da vam kažem – kazao je direktor.

– Šta su našli? – samo me je to interesovalo.

Odbijao je da mi saopšti konkretan nalaz.

– Laboratorija nije nešto dobro i snimak pluća nije dobar i šalju ga na pulmologiju – nastavio je da relativizuje celu situaciju.

– Šta je sa plućima, je l‘ ima zapaljenje pluća? – pitao sam.

– Nema nikakvo zapaljenje… Mislim, nema nikakvo zapaljenje, ja to ne mogu da vam kažem, ja vam samo prenosim šta imam – rekao je.

Onda je ponovo izgovorio nešto što nisam mogao da poverujem da slušam.

– Perfektno izgleda i super se ponaša – rekao je.

To me je šokiralo, pokušao sam još jednom da mu skrenem pažnju da je čovek u teškom stanju.

– Znam čoveka ceo život, nije dobro. Sestru nije prepoznao na telefon, mislio je da ga zove moje ćerka. Znači mozak nema kiseonik, što znači da pluća slabije rade – pokušavao sam i dalje da ga ubedim u ozbiljnost situacije.

Nažalost, moje slutnje su se pokazale kao opravdane. Otac je primljen iste večeri na Kliniku za anesteziju i intenzivnu terapiju gde je konstatovano da ima obostranu upalu pluća i da se sumnja na korona virus.

Sutradan, 7. aprila je testiran i uzorak poslat na analizu. Iste večeri mu se pogoršalo stanje uprkos svoj terapiji i naporima lekara. Nakon toga je intubiran i priključen na respirator. Umro je 9. aprila u 6.15 časova ujutro.

Dok je radio u Vojnoj bolnici, svakog jutra se budio u to vreme da se spremi za posao. Sudbina je htela da u istom času ispusti dušu.

Šta bi bilo da je poslat ranije…

– Ne napušta me jedna misao: šta bi bilo da je iz Gerontološkog centra poslat na pregled pa u Klinički centar u Nišu? Možda bi imao veću šansu da preživi. Ima li neko prava da drugome oduzima pravo na borbu za život? Kakvi su to ljudi?- Ne napušta me jedna misao: šta bi bilo da je iz Gerontološkog centra poslat na pregled pa u Klinički centar u Nišu? Možda bi imao veću šansu da preživi. Ima li neko prava da drugome oduzima pravo na borbu za život? Kakvi su to ljudi?

Hvala lekarima