Mnoge naučne discipline se interesuju za fenomen pod nazivom čekanje po redovi. Socijologija posmatra ljudi koji praviv red kude zavrnev. Psihijatrija pokušava da odgonetne zašto se individua ponaša ko stoka dok čeka. Antropologija ističe hipotezu da smo svi majmuni. I dok se nauka pita, oni na šalter zabole guzica. Turaju petnajestu kafu od jutros.

Dizaš pre petlovi, ideš kroz tamninu dok ti kučiki zaripuju nogavice. Posrćeš zbog rupetine na trotoar. Iskriviš zglob, padneš. Al brzo ustaješ, očukaš se, nadaš se da te niko nije video i koračaš dalje s prebijenu nogu. Sve se nadaš da će budeš prvi.

Kad stigneš pred poštu vidiš da te minimim dvajes nji preteklo. Staneš i dok se još nisi ni počešao ete ga neki iza tebe. Nacepio se. Cćka. Tebi merak što nisi više poslednji, njega nervira što je na kraj. Gleda napred, broji ljudi. Čini mu se pomanje imaše kad je došo.

Jedna misao počinje da mu se vrzma po glavu i obalja paučine – sa’ će pauza. Jer svi znamo da će onaj od šalter posle pola sat rabotu da izađe po banicu. Al ne znamo dal je otišo na kraj grad u pekaru il će gu sam mesi, usput li će gu jede il će gu istrese pred nas. Sto pitanja, jedan odgovor – će skapujemo ovde do pladne.

Kondrci iz dupe unose nespokoj među narod. Jedan počinje da priča od šalteri u Nemačku. Drugi stiska pesnice i cedi celulozu iz uplatnice. Treći gleda ne li će mu ukradev biciklu.

I ovaj iza tebe se vrpolji. Premeruje prostor do tvoju grbinu. Teo bi da se približi al je to korak u nepoznato – ne zna dal će ga šljepošeš preko oči. Ipak se odlučuje na jedan korak, mali za čovečanstvo al dovoljan da se nabije do tebe.

Njegovo prisustvo na milimetar od tvoju guzicu izaziva i prve interakcije. Odzrćaš se. Samo s oči pričate. Pitaš ga kude je pošo, a on trepka i pravi se zaulav. Suptilno turaš ruku na kuk jega mu s lakat objasniš kude treba da stoji.

Dok brojiš pločice na patos, njegova torba z džinke inicira proces simbioze. Miluje te s nju po bubrezi i pršljeni. S neke artije iz opštinu ti manda pored uši. Rasteruje mušice, tešiš sebe dok ti trenira živci. Nebanjanost prodire u međuprostor da ubrza proces. Što više b’zdi to se više buta do tebe i kači ti se na šiju. Sjedinjavanje je završeno. Krećete se prema šalter ko jedno. Dve duše jedno telo. Vaša duša počinje da navukuje miris od zaprške. Virusi kolo vodiv.

Nauka se krsti i diza ruke od budalu. A ti se kolebaš. Dal da ga otrpiš il da mu predložiš da mu istreseš zubi na sred poštu. Diplomatsko rešenje bi bilo da ga nagaziš na nove cipele, a njegov diplomatski odgovor da se pomeri nazad dok psuje.

Ali tad, kad si čvrsto odlučio da ga umesto z diplomatiju naraniš z gomna, a ruka sama kreće da ga zadavi, iz pravca šaltera dreknuo je mio glas koji presica svi preko želudac – „Pauza!“.

Zvuk se polako širio po prostoriji i izlazio kroz ražljebena vrata, ostavljajući nas iza sebe da čekamo ko pomočani.

Autor: Koe ima po grad