Kada se krene od Vlasotinca prema Vlasinskom jezeru, prvo selo opštine Crne Trave je Krivi Del, a nalazi se 7 kilometara levo od Tegošnice na nadmorskoj visini 721 metra. Put nije asfaltiran, ali je širok i uvaljan pa se može otići automobilom. Od Vlasotinca je udeljeno 28 kilometara, a od Crne Trave 20 kilometara. Selo je nastalo u turskom periodu i administrativno je pripadalo selu Gare (Gornje Gare, Donje Gare i Krvi Del). Po podeli Jovana Cvijića ova sela pripadaju vlasinskom tipu „u kojima se jedna porodica ili zadruga nastani na jednom brdu i njega eksploatiše“, pa su zato familije raspoređene po raštrkanim mahalama. Predanje kaže da su stanovnici Gara u potrazi za stočnom hranom prešli Vlasinu i naselili Krivi Del. Oni su tamo, navodno, zatekli selište gde su nekad živeli Latini, a ta predanja o vlaškim stočarima kao prvim stanovnicima mogu se čuti u mnogim selima ovog kraja. Posle oslobođenja od Turaka Krivodelci su bili deo Opštine garske, koja je kasnije  spojena sa Opštinom oraškom (Gornji Orah) i tako je nastala Opština tegošnička u okviru Vlasotinačkog sreza.

Problem za istoričara predstavlja što su podaci stariji od 100 godina uglavnom dati zbirno u okviru sela Gare. Istraživači su retko beležili odvojeno, kao Rista Nikolić u studiji „Vlasina i Krajište“ (1912), da u Garu ima 211 kuća, a u Krivom Delu 47.

Živi svedok dešavanja u Krivom Delu poslednjih 80 godina je Ljubomir Andijević (1939), koji je ne samo 50 godina živeo u selu, nego i biran za predsednika mesne zajednice i odbornika Skupštine opštine Crna Trava.

„Za dešavanja u ratu čuo sam od starijih, jer sam bio dete da bi upamtio, a doprinos celog crnotravskog kraja borbi protiv fašizma je poznat. Naročito bugarska zverstva su nešto što se ne sme zaboraviti. Godine 1966. podigli smo spomen-česmu našim stradalim rodoljubima u oba balkanska i oba svetska rata. Sećam se kad je pravljen put kod mesta Sastav Reka. Pored nas, i zarobljeni Italijani su bili radna snaga. Vekovima pre toga za Bugarsku se išlo preko Krivog dela. Nama su nekad rabadžije volovima dovlačile sve što treba iz Vlasotinca. Ovde se uvek teško živelo, a bez dobrog puta je bilo još teže“, započinje priču Ljubomir Andijević.

Na ušću Gradske reke u Vlasinu, na lokalitetu Stanac, 1954. godine podignut  je most oko koga se razvilo naselje Sastav Reka. Izgradnjom puta Vlasotince – Sastav Reka – Crna Trava ostvarena je dugogodišnja želja ljudi ovog kraja da budu povezani sa Leskovcem kao centrom Jablaničkog okruga.

„Još moj otac je bio društveno aktivan u selu, a kasnije sam i ja triput biran za predsednika mesne zajednice. Najveće promene u istoriji sela dešavale su se tada Na promer, izgradili smo makadamski put do sela, doveli vodu i struju… Međutim, istovremeno od 60-ih godina krenulo je iseljavanje, pa danas širom Srbije i u inostranstvu žive potomci Krivodelaca. Mi smo u siromašnoj opštini siromašno planinsko selo, koje živi od pečalbe, nikad nismo imali novaca za razvoj. Kad smo hteli da pravimo put, morali smo sami da se organizujemo. Dobili smo malo para od države, sami sakupili nešto u selu, ali još nije bilo dovoljno. Onda smo nas nekoliko vodećih odlučili da obiđemo sve iseljene Krivodelce po Srbiji. Putovali smo peške, vozom, autobusom u Ćupriju, Paraćin, Jagodinu, Zaječar, Niš, Požarevac, Beograd… U svaku kuću zemljaka smo došli i svi su dali koliko su mogli. Tako je napravljen put da se kolima može doći do sela, koji ni danas nije asfaltiran“, ovim je rečima Andijević objasnio modenizaciju sela.

This slideshow requires JavaScript.

Krivi Del je po popisu iz 1948. godine imao 766 stanovnika, a na popisu 2011. zabeleženo je 126. Tokom poslednjih izbora na biračkom spisku bilo je 70 upisanih, kako su nam rekli meštani, a realno stalno u selu živi oko 30 stanovnika, mada se leti broj žitelja povećava. Očigledno da ovo selo nema perspektivu, pa smo zamolili sagovornika da objasni kako je tekao proces izumiranja sela.

„Kad sam ja krenuo u školu, mislim da je bilo oko 100 đaka. Posle rata išli su da se opismene i oni koji su bili stariji. Puno se rađalo dece, trebalo je da se sve ishrani, a nije to moravačka zemlja nego planina, gde se od poljoprivrede ne živi. Od turskog vremena do moje generacije najviše je bilo pintera, a već mi mlađi smo bili građevinci. Majstori se tražili, gradila se država i mogao si da zaradiš. Pečalbarski život je težak i ljudi su počeli da vode porodice gde ima posla. Išlo se svuda, a najviše u Pomoravlje, bogat kraj i plodna zemlja. Prvo su se selile gazde, a mi se jedva čekamo da kupimo imanja. Kako je više familija odlazilo, padala je cena zemlje. Ja sam prvo napravio kuću u selu, a posle u Vlasotincu, ali većina je otišla dalje na sever. Pune 44 godine sam radio u Vojvodini kаo radnik, pa majstor i preduzimač. Posle poplave (1988) pokrio sam novu kuću u Vlasotincu i preselio se, znači u rodnom selu sam proveo 50 godina. Tad već nisam imao nikakvu lokalnu funkciju u Krivom Delu, jer da bi me opet izabrali tražili su da postanem član partije. Radio sam za selo koliko sam mogao i dobio za to neka priznanja, ali nikad nisam bio član ni jedne stranke“, završio je svoju ispovest deda Ljuba.

Krivodelici imaju školu od 1934. godine, a po zvaničnim podacima iz 1962. imali su 69 učenika. Danas četvorogodišnja škola u Krivom Delu ima samo jednog učenika i radi kao istureno odeljenje OŠ „Aleksandar Stojanović“ u Crnoj Travi. Zahvaljujući ovom selu opstaje i škola u Sastavu Reka za učenike od 5. do 8. razreda, jer u okolnim mestima nema dece.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.