Da li ste znali da je jedan lekar, iz Vlasotinca, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zaveštao svu svoju imovinu? Da li ste znali da su dva Vlasotinčanina vodila Beograd? Danas su ti ljudi pomalo zaboravljeni. Zašto? Teško je odgovoriti. Ovim tekstom potrudiću se da skrenem pažnju na neke od značajnijih ljudi koji su se rodili, živeli, radili ili umrli u Vlasotincu i u njemu ostavili dubok trag.

Iako je Vlasotince malo mesto, to ga nije sprečilo da napreduje u pogledu kulture, a i života uopšte. Tako je u Vlasotincu postojao veliki broj udruženja koja su se bavila poboljšanjem kvaliteta života svojih žitelja. Neka od njih su: Zanatsko udruženje (1882),  Streljačko društvo (1896), Pevačka družina Njegoš (1897), Trgovačko društvo (1900), Gimnastičko i patriotsko društvo Soko (1909), Društvo za uređenje i ulepšavanje Vlasotinca (1912), pevačka društva Mokranjac i Karađorđe, pa čak i džez orkestar Maroko.

Za tako razvijenu svest o kulturi i obrazovanju bili su potrebni ljudi koji bi pokrenuli inicijativu. Neki od njih nisu bili Vlasotinčani, već su zbog posla ili nekih drugih obaveza ostali u Vlasotincu, zavoleli ga i izgradili.

Jedan bračni par je zbog svog lekarskog posla premešten u Vlasotince. Bračni par Velašević, Radul i Ana, 1924. godine bivaju premešteni u Vlasotince: Ana kao upravnica bolnice, a Radul kao sreski lekar. Ovo dvoje vrsnih lekara imalo je želju da se uključi i u društveno korisne delatnosti grada i okoline. Kao izuzetni intelektualac uspeli su da u Vlasotincu pokrenu niz akcija i da se uključe u rad mnogih udruženja. Na njihovu inicijativu pokrenuta je akcija dovođenja zdrave vode za piće u grad. Uz pomoć higijenskog zavoda iz Niša, izgrađene su četiri javne česme. Akcija je proširena pa je voda za piće dovedena i izgrađene su česme u Orašju, Ladovici, Batulovcu i Lopušnji.

Posebno se mora istaći angažovanje Radula prilikom izgradnje memorijalne spomen-česme posvećene borcima palim u oslobodilačkim ratovima, koja je u centru grada završena i osvećena 1932. godine. Takođe i njegov ukupan rad na poboljšanju komunalne infrastrukture grada, preseljenju gradskog groblja i pošumljavanju Stranja. Vredan pažnje je i doprinos bračnog para Velašević u unaprađenju i omasovljenju sokolskog pokreta u vlasotinačkom kraju.

Takođe su bili i članovi pevačke družine Njegoš. Godine 1946. bračni par Velašević napušta Vlasotince, Radul dobija premeštaj na mesto upravnika poliklinike u Beogradu.

„Pošto nisam ženjen, a naravno i ne mislim se u ovim godinama ženiti, te u slučaju moje smrti nemam zakonitih naslednika, to će sva moja imovina pripasti Srpskoj Akademiji Nauka Kraljevine Srbije kao mom jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od imanja Srpske Akademije Nauka kao zadužbina i ova će zadužbina nositi ime „J O V A N I J A N U M“ 7. avgusta 1908. godine u Vlasotincu“, na ovaj način je doktor Jovan Jovanović, lekar iz Vlasotinca, osnovao zadužbinu Jovanijanum.

Doktor Jovan Jovanović je rođen 1845. godine u Smederevu, u trgovačkoj porodici, od oca Pavla i majke Milice. Nakon uspešno završene osnovne škole odlazi u Beograd, gde završava gimnaziju. Ostavši rano bez oca bio je prinuđen da se sam izdržava poslužujući po bogatim beogradskim kućama i pomažući slabijim đacima. Zbog tragične smrti jedne od sestara i voljene devojka Smilje (zbog nebrige lekara, kako je često govorio), napušta tek započete studije i odlazi, kao državni pitomac, na studije medicine.

Sa diplomom doktora Bečkog univerzita vraća se u Srbiju, ali ne želi da ostane u Beogradu već se sa mladalačkim žarom upušta u borbu protiv zaostalosti, primitivizma i nadrilekarstva, najpre u knjaževačkom a zatim u vranjskom i vlasotinačkom kraju.

Najduži period života i službovanja, kao i vreme posle penzionisanja, proveo je u Vlasotincu, gde je i napisao testament, 7. avgusta 1908. godine. Testamentom je odlučio da se njegova zadužbina koristi za podršku nauci i umetnosti u Srbiji. Glavnica zadužbine iznosila je 465.000 dinara. u zlatu i hartijama od vrednosti. Prema volji Jovana Jovanovića, zadužbinska sredstva su se ulagala i 1933. godine su narasla na 3.000.000 dinara. Srpska akademija nauka i umetnosti je tek tada počela da troši ta sredstva, a u međuvremenu je korišćen samo deo zadužbinskih fondova.

„Gledaj šta reka hoće, ne idi nikada rešenjima protiv nje, ako ne želiš skupo da platiš“,  ovo su reči profesora Milana Nešića, čoveka koji je projektovao kej i prelivnu branu. Reči kojih Vlasotinčani uvek treba da se sećaju. Prelivne brane više nema, ali kej je ostao kao najveći dar profesora Nešića svojim Vlasotinčanima.

Rođen 1. februara 1886. godine u Soko Banji.  Milan je završio dva razreda osnovne škole u Vlasotincu, a u Leskovcu treći i četvrti razred osnovne škole i dva razreda gimnazije kada prelazi u Beograd i upisuje se u Realku, gde je 1904. maturirao. Iste godine se upisuje na Građevinski odsek Tehničke škole u Beogradu, a 30. novembra 1907. godine kao najbolji slušalac Tehničkog fakulteta u Beogradu , po nalogu kralja Petra I, pozvan je u Dvor, na sečenje kolača i zakusku. Godine 1909. je diplomirao. 29. juna 1921. godine izabran je za vanrednog, a 26. februara 1929.za redovnog profesora na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Za predsednika Beogradske opštine postavljen je 23. maja 1930. godine, sa zadatkom da pospeši tehničku sanaciju grada. U periodu od 1946. do 1953. godine radi kao tehnički inženjer nadzora na izgradnji hidrosistema Vlasina.

Kej danas nosi ime Nešićev kej, a na samom početku keja nalazi se Nešićeva spomen bista. Bista je postavljena 2012. godine, na inicijativu udruženja Loza, Udruženja Vlasotinčana u Beogradu „Vlada Ilić“.

Lepa ideja da se meštani Vlasotinca podsete svojih nekadašnjih sugrađana jeste mural Sinovi vlasotinački. Najveću pažnju privlače dva lika  koja se nalaze odmah pored pomenutog naziva, Vlada Ilić i Hristifor Crnilović.  Iako su ove dve ličnosti u poslednjih nekoliko godina pominju jako često, i dalje su većini nepoznati. Jednom prilikom kada sam prolazio pored murala, začuo sam pitanje „Od kada je Nikola Tesla Vlasotinčanin?“. Mislio sam da je šala, ali nažalost to isto pitanje sam čuo u više navrata.

Hristifor Crnilović (1886-1963), koga su u rodnom Vlasotincu zvali – Kica, potiče iz porodice koja je, sasvim neuobičajeno za to vreme, školovala svu svoju decu. Završio je tada čuvenu slikarsku školu Riste i Bete Vukanović u Beogradu, a školovanje nastavio na akademiji u Minhenu. Najveći deo vrednih predmeta iz svoje zbirke prikupio je zmeđu dva svetska rata, dok je radio kao nastavnik Skoplju. Početkom svakog školskog raspusta kupovao je konja i obilazio sela u Makedoniji i južnoj Srbiji. Sa velikom strašću je sakupljao najrazličitije predmete koji svedoče o običajima i ljudima sa kraja 19. i početka 20. veka. Pored toga, čitavog života bavio se i svojom profesijom – slikarstvom, a omiljeni motivi su mu bili aktovi i pejzaži.

Kao pedagog, priveo je umetničkom pozivu dvojicu velikih srpskih slikara: Predraga Peđu Milosavljevića i Aleksandra Tomaševića.

Bavio se etnografijom i poznata je njegova etno zbirka, koja je danas izložena u Manakovoj kući u Beogradu. Ta etno zbirka sadrži narodne nošnje i nakit centralno balkanskog područja iz 19. i prvih decenija 20. veka.

Danas ime Hristifora Crnilovića u Vlasotincu nosi fondacija darovitih. Takođe, postoji i dokumentarni film o Crniloviću pod nazivom Pustood, autora Nebojše Ilića Ilketa.

Vlada Ilić je još u detinjstvu napustio Vlasotince. Pouzdano se zna da je u rodnom mestu učio osnovnu školu i da je nesebično cenio učitelja Petra Spirića. Kasnije je, u znak zahvalnosti, na Spirićevo ime uplatio donaciju za Narodni dom, čime je učitelj upisan na mermernoj ploči kao jedan od darodavaca ovog objekta (1930).Premeštanjem proizvodnje iz Kozara u prvu fabriku štofa u Leskovcu (1895), mlađi članovi porodice Ilić su počeli da se sele u obližnji grad. Potom Vlada kao najmlađi nastavlja školovanje u inostranstvu, a po završetku studija prelazi u Beograd, gde je upravljao fabrikom štofa u Karaburmi (1906). Vlada Ilić je retko dolazio u Vlasotince, ali pomoć je često slao. Za Uskrs je davao po 45 odela za siromašne osnovce Vlasotinca. Na Ilićevu inicijativu njegova je tašta poslala vagon prvoklasne pšenice Crvenom krstu u Vlasotincu čime je pomognuto 320 siromašnih porodica (1929). Na osveštenju zastave pevačke družine Njegoš u ime Vlade Ilića bio je Sotir sa suprugom Ganom (1925). Muzej u Vlasotincu čuva fotografiju i lentu, ali zastava je izgubljena. Supruga Olga bila je darodavac sokolske zastave, a sam Vlada pomagao je rad Sokolskog društva na čemu mu je u Leskovačkom glasniku zahvalnost iskazao sokolski starešina dr Radul Velašević (1932). Kad su radovi oko Narodnog doma zastali, delegacija Vlasotičana je išla kod Vlade Ilića da traži pomoć, a on je uputio prekor vlasotinačkim bogatašima što su malo dali i sam obećao da će dati najviše. Na kraju braća Ilići su bili najveći donatori Narodnog doma, a od jedne donacije završeni su kompletno unutrašnji radovi u velikoj sali. Zahvaljujući Vladi Iliću za Vlasotince se čulo širom tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Broj Vlasotinčana u prestonici se stalno uvećavao, a mnogi su bili Ilićevi radnici, pa je zato na inicijativu Vlade osnovano Udruženje Vlasotinčana u Beogradu 1928. godine. I kroz konjički sport Vlada je promovisao Vlasotince, čuvena ergela u Hajdučici nazvana je Vlasina, a jedan od trofejnih konja zvao se Strelja, po čuvenom vlasotinačkom junaku iz Prvog srpskog ustanka. Danas u Vlasotincu od tragova stare familije Mumdžija može se videti spomenik Kosti Iliću Mumdžiji na vlasotinačkom groblju, ruševine hidrocentrale u Manastirištu, nekoliko lokala u Nemanjinoj ulici i kuća za koju potomci iz Beograda tvrde da je nekad bila u vlasništvu njihovih predaka.

Danas Udruženje Vlasotinčana u Beogradu nosi ime svog osnivača Vlade Ilića i čuva tradiciju duže od 90 godina. O Iliću je napisana i knjiga Prvi moderni gradonačelnik Beograda, čiji je autor Saša Stanković.

Ovim kratkim pregledom smo se prisetili na neke značajne ljude koji su obeležili Vlasotince i u njemu ostavili dubok trag. Na ljude koji su u njega došli i zavoleli ga. Na one koji su otišli, a nikada ga nisu zaboravili. S vremena na vreme treba se podsetiti svih onih koji su našoj maloj varoši dali mogućnost da napreduje. Vlasotinčani nemaju čega da se stide, oni s ponosom mogu reći ko je iz Vlasotinca potekao i ko je, ne samo Vlasotincu, već i mnogim drugim mestima dao nešto.

Gore pomenuti ljudi, nisu želeli da budu zaboravljeni, naprotiv, želeli da ih njihovim delima i dobročinstvima pamtimo i sećamo ih se. Život nam daje priliku da živimo jednom, a sećanje doveka, dozvolimo im to, zaslužili su.

Danilo Pejčić (Vlasotince koje na bledi)

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.