Godine 2011. promovisana je antologija „Pegaz – pečat vremena“ u SKC u Beogradu, а povodom jubileja 40 godina Izdavačke kuće Književne omladine Srbije.  Na toj promociji sam, kao jedan od zastupljenih autora, upoznao  Isidoru Bjelicu, jer je i ona svojevremeno prvu knjigu objavila u KOS.  Ubrzo posle promocije nastaje kolumna koja je pred vama.

                             Kako postati poznati pisac u komšiluku

Godinama slušam(o) kako je kultura „zadnja rupa“ na svirali, kako kulturnu politiku vode oni kadrovi koji nisu imali gde i tome slično. Međutim, od svih tih kulturnih žalopojki meni je najbolje sliku vremena dočarao jedan od dobitnika Ninove nagrade. Pre desetak godina pročitao sam reči Radovana Belog Markovića kako je u svom zavičaju manje poznat od lokalnih fudbalera.

Tada sam objavljivao svoje prve priče i bilo mi je čudno da je jedan lokalni sportista poznatiji od afirmisanog književnika.Ispada da književnost je zadnja rupa zadnje rupe.

Elem, objavljujem tako godinama u časopisima širom Srbije. Prvu samostalnu knjigu izdade mi Književna omladina Srbije, pa krenuše promocije širom naše lepe domovine, čak i u mojoj varoši dođe nekoliko stotina ljubitelja pisane reči da vidi ,,Beograđane“. Na internetu mi se javiše ljudi sa prostora bivše Juge. Gostujem u jutarnjem programu televizije susednog grada. Na Sajmu knjiga u Beogradu upadnem u kadar javnog servisa građana Srbije. I taman se nekoliko meseci utišala larma, kad dođe proslava 40 godina Književne omladine Srbije u SKC-u. Pojaviše se poznate ličnosti iz javne sfere: Branislav Lečić, Vanja Bulić, Bajaga i Isidora Bjelica (sa kojom čak imam i fotku). Opa, bajo, odoh među VIP-ove! Ponovo počne sve ispočetka: televizija, novine, internet, promocije itd. Ako je i bilo neobaveštenih o mom književnom rad, sad više nema.

Konačno postadoh pozati pisac u komšiluku. A to ima svojih dobrih strana: počnu da mi se javljaju i oni sa kojima sam u svađi; prodavačica hleba mi po prvi put vrati kusur do poslednjeg dinara: „Baš ste lepo ispali na televiziji i lepo pričate, samo nisam baš razumela o čemu. Al`, vidi se školovan čovek”. Šta ti je moć medija, ljudi će početi i knjigu da čitaju! Zaustavio me i jedan akademski građanin, pa mi reče da je velika stvar što sam upoznao njegovu omiljenu književnicu iz mladosti Isidoru Sekulić?! Htedoh da ga ispravim, ali ne treba ljudima kvariti mladalačke ideale. Najveće iznenađenje mi priredi moja polupismena komšinica: „Komšijo, ti se ne `vališ!“ Zbunjeno je pitam: „Zar si čitala antologiju KOS-a?” Ona se zbuni još više od mene: „Ne znam ja koje ti je toj i ne pravi se zaulav. Slikuvao si se s onuj Isidoru, voditeljku što sve znaje od seks. Nesi ti b`š tol`ko zamajan! A koje ti žena vika?”

Pitam se ja čemu toliko pisanje kad je dovoljna samo jedna fotka i to u lokalnim novinama. Šta bi tek bilo da sam se slikao za neki tabloid! Zato piscima početnicima poručujem da se prvo slikaju, pa tek onda nek počnu sa pisanjem. Još bolje neka objave neki `domaćinski` video. To će im pomoći u karijeri više od sabranih dela. Slika zaista vredi više nego 1000 reči! A tek dobar klip!

Očigledno da su vremena, kada su pisci posećivali škole u kojima je većina profesora i učenika pročitala njihova dela, davno prošla. Ona samo žive u sećanjima, kako kaže Mihajlo Pantić, govoreći o poseti Branka Ćopića beogradskim osnovcima 60-ih.

I naravno, umalo da zaboravim, veliki pozdarav za koleginicu Isidoru Bjelicu, veliki respekt, a poziv za tabloide ostaje otvoren.