Bio je kraj novembra 2017. godine kada je Zoran Cikić iz Beograda sa svojom suprugom Irenom prihvatio poziv svog šuraka Dobrosava Bob-a Živkovića da krenu na putovanje do Leskovca, a kakve utiske nose iz grada na Veternici zapisao je u svom petogodišnjem Putopisu.

Iako su putovanja sasvim lična stvar, ovaj Beograđanin je svoje iskustvo koje je sa suprugom doživeo pri prvom susretu sa Leskovcem, želeo da podeli sa nama, pa u nastavku teksta, između ostalog, možete u celosti pročitati kako je Zoran prošao kod leskovačkog berberina:

U Leskovcu je Festival humora i satire SLEM (Satirična LEskovačka Mućkalica). Bob je ilustrovao poster ovogodišnjeg Festivala, otvoriće ga i imaće sedmodnevnu izložbu u Leskovačkom kulturnom centru. Evo zadovoljstva i prilike da svi krenemo na dvodnevni put.

Kako se približavamo Leskovcu nailazimo na polja gde se uzgaja paprika, na dvorišta, terase, zidove velikog broja kuća koje su prekrivene ovim crvenim zlatom, rukom nanizanim. To je tradicija, nasleđe koje se gaji, čini mi se da ovde kako dete prohoda zakorači u papriku.

Uveče, u u holu Leskovačkog kulturnog centra, Bob je otvorio Festival: Meni se čini da ima zla na ovom svetu, a protiv zla se zlom ne može. Jedino naše oružje i jedina stvar koje se zlo plaši je smeh, zato smejte se, jer jedino tako možemo da pobedimo.

Ivo Andrić je obilazio groblja i ona su mu dosta govorila o gradu i istoriji grada u kom je boravio. Irena i ja u nekom novom gradu volimo da obiđemo pijacu, one oslikavaju sadašnjost, susret različitih socijalnih grupa i neizbrisane tradicionalne tragove.

Leskovačkom pijacom dominira jarko crvena boja paprika. Jutro je, da smo na Cvetkovoj pijaci zatekli bi prodavce za tezgama kako jedu peciva, ovde se jedu pljeskavice. Preko puta pijace je stara berbernica, imam bradu od dva dana, na Irenin predlog ulazimo tamo. Srećom, Bob nije sa nama, naslađivao bi se time kako je Irena krenula na brijanje.

Nije malo ljudi unutra, Ireni odmah ustupaju mesto da sedne (ne za brijanje, to bi Bob rekao), atmosfera je opuštena, burek i Pepsi na radnom stolu, a nedoumicu da li da čekam na red razbija baš ta atmosfera u berbernici. Našim ušima prija dijalekt, naglasak i priča oko nas.

Bilo je više priča, ali jednu smo Irena i ja zapamtili. Dok mi je brica utrljavao penu na lice, slušam: Ja kad sam radio u zatvor, kao čuvar, naletim na jednog čoveka iz Donje Brijanje. Znam da je ubio dvojicu i hteo trećeg, ali nije uspeo. Pitam ga šta je to bilo, on kaže: Od onog trećeg sam kupio pušku, nije htela da opali na njega.

Malo je danas berbernica, posebno onih starih. Zatvorili su ih žileti, brijači i brz život. Berbernica je odvajkada bila mesto za muškarce, gde ženska noga ne kroči (izuzetak je Irena), mesto gde su se ispredale lovačke priče, raspravljalo o politici, komšijama, sportu. Muškarci vole da se opuste i pričaju šta im padne na pamet, bez straha da se neka dama ne šokira.

Berberi su bili posebna fela ljudi, dolazili im paori i doktori, hteli ili ne hteli, bili su uvek u centru zbivanja, na izvorištu informacija.

Izgleda da je kontroverzni romanopisac Roman Pajn bio u pravu kada je u svojoj knjizi posvećenoj putovanjima Gradovi i države zapisao sledeće: Gradovi su oduvek bili kao i ljudi, pokazivajući svoje različite karaktere putniku. Zavisno od grada i turiste, među njima može postojati međusobna ljubav ili nesviđanje, prijateljstvo ili neprijateljstvo.

Po svemu sudeći, Zoran i Irena su u Leskovcu našli prijateljstvo i međusobnu ljubav, jer, kako nam je sam autor ovog putopisa rekao, jedva čeka da ponovo poseti naš grad, i ko zna, možda tada opet poseti onog istog bricu koji će mu ispričati neku novu priču.