Ako je suditi po zaradama javnih izvršitelja, koji su dostupni javnosti, ovaj posao postao je najunosniji u Srbiji jer neki od njih uspevaju da po osnovu naplate duga od klijenata inkasiraju i 40.000 evra na mesečnom nivou, što je 80 prosečnih plata. Takva zarada u većini slučajeva je zakonita, jer je država definisala uslove po kojima svoje usluge mogu da naplaćuju.

Zbog toga je i veliko interesovanje da se uđe u krug ove privilegovane grupe, koja za sada broji 236 članova. Treba da se zna da i u njihovim redovima postojI “platni razred”, odnosno da nisu svi u mogučnosti da mesečno zarade više desetina hiljada evra, ali ni oni koji nisu u tom prvom ešalonu, ne žale se jer im se primanja kreću u rasponu od 5.000 do 10.000 evra, piše Blic Biznis.

Njihove zarade zavise od broja predmeta i visine naplaćenog duga, međutim do tačnih podataka o prihodima svakog od njih nije moguće doći jer obavezu dostavljanja finansijskih izveštaja APR imaju samo oni izvršitelji koji su registrovani kao privredna društva. Ostali, koji su većina, registrovani su kao preduzetnici, pa su oslobođeni te obaveze.

Iz tih podataka APR, kojim je obuhvaćena trećina izvršitelja, vidi se da je u periodu od 2015. do 2019. njihovi ukupni prihodi su bili nešto veći od 5 milijardi dinara. Upravo na osnovu tih podataka utvrđeno da neki izvršitelji na mesečnom nivou zarade 30.000, 40.000, pa čak i 70.000 evra.

Za stručnjake je to neprimerena zarada jer se nje dolazi unovčavanjem muka dužnika.

„Samo na jednom sudskom predmetu vrednijem od 12 miliona dinara javni izvršitelj, prema tarifi, zaradi više od 4.000 evra. Pošto u Srbiji ima samo 236 izvršitelja, a predmeta više miliona, jasno je da svaki od njih može da zaradi i do 10.000 evra mesečno. Izvesno je da iako su smanjene dažbine od prošle godine, njihove zarade biće još veće jer oko milion ljudi u Srbiji u bliskoj budućnosti može da očekuje da im javni izvršitelji dođu na vrata zbog novih dugovanja. Najveći broj predmeta su upravo neplaćeni računi za komunalne usluge, koji se vezuju za ljude sa niskim primanjima“, objašnjavaju stručnjaci iz brojnih nevladinih organizacija.

Iz “Efektive” upozoravaju da sve što stigne od izvršitelja treba da se proveri jer postoje primeri gde neki od njih umesto u interesu stranaka, zastupaju svoje i ostvaruju ličnu dobit prekoračenjem ovlašćenja koja su im data.

„Troškovi izvršnog postupka često višestruko prevazilaze osnovni dug, pa se postavlja pitanje opravdanosti tako visokih izvršiteljskih tarifa. Na primer, za neplaćenu struju u iznosu od 8.000 dinara, dužniku je ispostavljen račun od 34.000 dinara, od čega su 22.000 troškovi za izvršitelja“, navode u Efektivi.

Komora: Za sve postoji tarifa

Iz Komore javnih izvršitelja ne mogu da govore o prihodima svojih članova jer te podatke nemaju ali kažu za “Blic” da je visina i način određivanja naknade za rad i stvarne troškove u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja, utvrđena javnoizvršiteljskom tarifom, koju donosi ministar pravde.

„Troškovi u konkretnom izvršnom postupku, navode se i obrazlažu u odlukama javnog izvršitelja i ako izvršni dužnik ima primedbe na njih može i u javnoizvršiteljskoj kancelariji sam proveriti činjenice. Što se tiče broja predmeta na osnovu izveštaja o godišnjem poslovanju, Кomora ima uvid u broj predmeta na osnovu izveštaja o godišnjem poslovanju“, kažu u Komori.

Dodaju i da se određeni broj predmeta dodeljuje ravnomerno.

„Reč je o komunalnim i predmetima u kojima je izvršni dužnik direktni i indirektni korisnik budžetskih sredstava, a u kojima Кomora azbučnim redom, postupajući po zahtevu izvršnih poverilaca, određuje javne izvršitelje kojima će se podneti predlog za izvršenje. Kada su u pitanju stari sudski predmeti, u kojima se po poslednjim izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izvršenje nastavlja pred javnim izvršiteljem, sud predmete dostavlja izvršitelju čije se sedište nalazi na području suda koji je doneo rešenje o izvršenju, redosledom po imeniku“, rekli su u Komori.