Milutin Mitić iz Niša je doktorske studije završio na Sorboni 1923. godine i bio jedan od najboljih studenata. Odmah po diplomiranju vratio se u rodni Niš, ali ubrzo je prekomandovan u Lebane, gde je sa svojom lepom suprugom i koleginicom Stanijom ostavio duboki targ i gde njihova kuća u centru još uvek dominira svojom grandioznošću i lepotom.

O ljubavi lepe Stanije, rodom iz Leskovca i gospodskog porekla, i visokog i markantnog Sorbonca s brkovima, ispredaju se i danas priče, ali oboje su na onaj svet otišli žalosni zato što nisu imali dece i što im je država konfiskovala bolnicu. Ipak, utehu su našli u Dragoljubu Draganu Mitiću, diplomiranom faramaceutu, sinu doktorovog brata Dragautina, koji je iz Niša došao da živi i radi u Lebanu i tu izrodio troje dece od kojih neki još žive u ovoj maloj i siromašnoj varoši.

„Mogao sam danas da budem bogataš da se sistem nije promenio“, malo u šali, malo u zbilji komentariše za JuGmediu Zvonko Mitić, Milutinov bratanac i sin Dragoljuba Dragana Mitića iz Niša.

Na doktora Milutina Mitića i njegove gopsođe Stanije danas jedino podseća upravo ta kuća koja se sa leve strane, idući iz Leskovca, razbaškaraila u centru Lebana. Kao da je juče podignuta jer takav utisak odaje zbog obnovljene fasade.

„Tu kuću je moj rođak doktor Mitić dobio u miraz od Stanijinog oca iz Leskovca. To je ogromna kuća, posebno za te godine između dva svetska rata jer u prizemlju ima 160, a na spratu 210 kvadrata“, priča Zvonko Mitić koji radi u lebanskoj Elektrodistribuciji.

Doktor Mitić i njegova Stanija, babica i apotekarka, su u prizemlju otvorili bolnicu s ordinacijama i apotekom i sa rendgenom uvezenim iz Amerike, za kojeg su sagradili malu trafostanicu za napajanje strujom.

„I lekove je uvozio iz Amerike i Nemačke, kada smo se iselili sa sprata našao sam originalna pakovanja od lekova, na primer, Bajerov aspirin iz Nemačke i lampu za rendgen iz Amerike“.

Mitić, pričaju oni koji se sećaju, bio je savršeni, knjiški, primer lekara, jer je lečio i po selima kada pacijenti nisu mogli da dođu do bolnice.

„Imao je dva konja i čeze i obilazio pacijnete, a do udaljenih mesta tamo prema Medveđi išao bi jednim konjem sa bisazima od kozje kože, u kojima su bili lekovi i sa kapuljačom na glavi“, priča Mirjana Jovanović, apotekar u penziji koja je mnogo kasnije radila u nacionalizovanoj Mitićevoj apoteci.

Radno vreme za prijem pacijenata bilo je od 8 do 20 sati, a ispod tog radnog vremena, napisanog na tabli pisalo je: „Sirotinju lečimo u svako vreme“, ono što se danas ni u snu ne može zamisliti.

Pročitajte još:

Kuća trgovca i Solunca Kostadina Popovića još pleni svojom lepotom – LEGENDE O BALKONU

„Sve sam to dao Narodnom muzeju u Leskovcu, njegovu uramljenu diplomu sa Sorbone, fotografije, tu tablu sa radnim vremenom i druge stvari. Smatrao sam da bi to trebalo da se sačuva i izloži jednoga dana, da narod vidi kako se poštovala lekarska etika i Hipokratova zakletva“, komentariše Zvonko Mitić.

Tokom rata lečio je ranjenike svih vojski koje su prolazile kroz Lebane, a politikom se nikada nije bavio.

Kada su partizani došli na vlast, odnosno, kada je krenula nacionalizacija, ništa nije vredelo što su doktor Mitić i njegova Stanija, babica i apotekarka, lečili i partizane i udbaše i njihovu decu i žene. Oduzeli su im celo prizemlje, tamo gde je sada OTP banka.

„Čak mu nisu ostavili ni ulaz za sprat za privatne prostorije gde je s njima živeo i moj otac, pa su nešto kasnije napravili neku prostoriju kroz koju je mogao da uđe u svoju kuću“, objašnjava njegov potomok.

Pošto je zabranjena privatna lekarska praksa, na inicijativu samog Mitića, bolnica je preseljena, Mitićeva bolnica, u Nakićevu kuću stotinak metara niže i tu je ostala sve dok nije napravljena nova bolnica u Lebanu.

„Prizemlje mu je nacionalizovano 1959. godine, a moj deda-stric doktor Mitić umro je dve godine kasnije, od tuge. Nije mogao da izdrži. Stanija je umrla 1976. godine, ali je dugo bolovala posle njegove smrti, razbolela se od tuge za njim“, objašnjava naš sagovornik.

Mitićevi potomci su kasnije prodali sprat i još pre četiri godine dobili rešenje o povraćaju celog prizemlja stare kuće sa tri lokala, ali to rešenje još nije potpisano. Pravda je spora, ali se nadaju da će je dočekati.

Doktor Mitić je imao oko 10 ari placa sve do reke Jablanice s voćnjakom i visokom ogradom. I to su nove vlasti oduzele i platile po ceni s kojom dvoje nisu mogli da plate boravak u Sijarinskoj Banji od 10 dana.

Na neki način, tradiciju Milutina Mitića nastavio je njegov bratanac Dragoljub Dragi Mitić koji je bio predodređen da nasledi strica, ali se odlučio za farmaciju. Posle iskustva u stričevoj apoteci, u socijalizmu je vodio podržavljenu apoteku skoro 30 godina.

I njega njegovi savremnici pamte kao izuzetnog stručnjaka posvećenog svom poslu i porodici, budući da ima dve kćeri i sina, Zvonka, koji je naš sagovornik.

„Svi su ga zvali Dragi apotekar. Bio je upravnik. Radila sam s njim 28 godina. Retko je pričao o svom stricu, a kada bi nešto i kazao imao je bolnu grimasu na usnama, a ja doktora Mitić pamtim više iz priča mojih roditelja. Ono što znam to je da je Dragi bio veoma dobar stručnjak, odlično organizovan i da je bio više nego čovek“, zaključuje Mirjana Jovanović.

Doktor Milutin Mitić iz Lebana spasio je tokom svoje duge karijere mnoge živote i mnoge izlečio. Nije patio od sorbonskih visina već mu je siromašni pacijent bio na prvom mestu. Njegovog imena, međutim, nema ni u jednoj enciklopediji, ni u jednom naučnom radu, ni u jednom novinskom članku.

Srbi su narod koji brzo zaboravlja, a mnogi će, oni stariji u opštini Lebane, pa i u opštini Medveđa, jer je bio sreski lekar, reći da je doktor Mitić još za života zaslužio nagrade i priznanja koje nikada nije dobio. Danas bi, kažu, Lebančani mogli da mu se oduže makar jednom spomen bistom.

„No, to je, već, u domenu fantastike. Jer, u Lebanu još vladaju potomci partizana, doduše, bogati potomci, ali zašto bi ih jedan lekar sa sorbonskom diplomom podsećao na njihove plagirane, zašto bi njegova legalno stečena kuća podsećala na njihove mućkom stečene i zašto bi njegovo dobro potrlo njihovo loše“, komentariše za juGmediu jedan od starijih Lebančana koji u 21. veku traži da bude anoniman kako njegovo mišljenje ne bi naljutilo nekog moćnog.