Nisam optimista poput spisateljice Džejn Alison, koja je kuburila sa izdavačem s obzirom da su godinama odbijali da štampaju njene rukopise, pa je u poznim godinama objavila svoj prvi roman “Baštovanove žene”. Ja sam mlad i ja sam dovijač i verujem da se “gazi” još u ranim godinama.

Dovijam se kako znam i umem, pomoću „štapa i kanapa“, sa talentom, ali bez kompjutera, nekada i bez mobilnog telefona.

Naime, postavio sam video pitanje u emisiji TV Vesti sa Srđanom Predojevićem 28.maja 2021.godine. Nenadano, gost u emisiji, je bio gospodin ministar Novica Tončev.

Rekao sam u video pitanju da nemam mogućnosti i da ako neko može da mi pomogne, a užasno mi je bilo važno tada, da rukopis mog romana “Dnevnik pete zime”, ugleda svetlost dana.

I gospodin ministar Tončev se nadovezao na pitanje gledalaca tj. mene I nonšalatno obećao „da će dati od svoje plate“!?…

Onako ushićen, napisao sam na Instangramu @saraastankovic, da je Tončev “pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme!”

“Drago mi je da je tako“, odgovorila je Saraa.

Iz redakcije su mi zatražili broj mobilnog telefona, koji su potom, prosledili njemu.

Pitao sam Saru Stanković, koja čita vremensku prognozu, da li treba možda neki tekući račun.

Osim broja mog mobilnog telefona?

“Ne”, reče.”Ok”, odgovorih.

Ipak, već sutradan, otvorih račun u (Sber) banci.

Narednih dana sam se na svaki zvuk telefona trzao, srce je pulsiralo jače sve misleći da je to poziv Novice Tončeva, ministra iz naše Surdulice.

I tako jedno tri meseca iščekivanja i osluškivanja, od 28.maja 2021.godine.

Bila je to žiška, i nada jedno vreme.

Od tada je prošlo pet meseci i realno je da se zaboravilo. Jer ono što je meni važno, roman, nekom nije, nekom je od beletristike, važniji, recimo, sport.

I ne samo zbog ovog slučaja, već zbog mnogih neispunjenih obećanja, više ništa ne uzimam “zdravo za gotovo“, bar mislim da ne.