Gledam te. Odenje ti krotko, orata ti krotka, gledanje ti krotko. Melem bi mog`l da budeš, na ranu čovek da te previje bol da mu umine. A ka pogledaš u doleko gledci ti svitnu. Zac`kleju ti se oči. Kvu li tugičku nosiš u sebe?

Ono, nema ga tija da ga nešto ne boli. Ako ništa nema, ima da si sam stvori, tik`v je čovek. Pa ti nekvo u grudi tužneje, tužneje, kopneje. Boli, a i sam ne znaješ kvo tačno.

Vidim ja ko ti sijaju oči. Tesno ti ovde. Stisnulo te, a ti ćutiš i tajiš. Idi, probaj, jedno ti kajanje stoji. Ako probaš, što si, ako ne probaš, što nesi. Ima nekva prokletija u tuja daljinu, pa zove, mir ne dava, s`n remeti.

A muka ovde, muka tam.

A gledal sam, ima ljudi, s tugu rodeni. Pa i ka se raduju čini ti se žal u oči imaju. Tuguju za drvce isečeno, za travku zgazenu, za pilence što poje, za jagnjence što zablajalo. Bošće moj, a što umeju da volu. Volu sa svu dušu, sa svo srce. A reč ka kažu ona lekovita. Milo čoveku da ga sretne, da produma s tikvoga. Pričali su mi, ljuđe domaćini koji nika ne l`žu sem ka je za nekvo arno, da su đi tikvi samo sas reč lečili. I bivalo si je, bivalo, verujem. E tikvi na svakoga pomognu, a na sebe si ne mogu. Niti oni sami, niti pa koj druđi. Zal`že đi poneka nešto, zalčak, troška od sreću. Tikvi se rodu, tikvi otidu od ovija svet.

Lele ranće, da li mi i ti nesi od tija. Mlogo ti nešto oči usvitkale. A ja da ti pomognem n’umejem.

Milko Stojković je rođen u Preslapu kod Crne Trave,

a živi u Smederevskoj Palanaci.