Bio je visoki vojni oficir, učestvovao u međunarodnim misijima, gde e odlikovan od strane predsednika zemlje koju je branio, imao divnu porodicu, ali u poznim godinama, kada je ostao bez svoje životne saputnice, nije mogao da se odbrani od onoga kome je život podario.

Ovaj čovek (87) iz Leskovca, ponajviše zbog dece odrekao se blistave vojne karijere i vratio se u rodni grad. Imao je stan, ali je svojoj porodici hteo da obezbedi veliku udobnu kuću. Sagradio je, no sada pod stare dane ostao je i bez kuće i bez pažnje najbližih.

„Samo me je naučena vojna discpilina spasila ludila“, započinje drhtavim glasom svoju tužnu priču, okružen uspomenama.

Naime, posle smrti svoje supruge polovinom prošle decenije, sin je tražio od oca da sklope ugovor o doživotnom izdražavanju, kako bi se brinuo o njemu. Otac je pristao. No to nije bilo dovoljno. Posle par godina, tražio je da sklope još jedan ugovor, ugovor o poklonu velike kuće sa velikim placem.

„Naslutio sam da to nije nije dobro jer me nije gledao ni pazio ni sa onim ugovorm. Opirao sam se mesecima. Ali, on mi je pretio. Jednom je rekao da će me ubiti, uviti u najlon i zakopati tri metra ispod zemlje kako me nikada niko ne bi pronašao“.

Jednom je išamaran zbog novca i od drugog člana porodice, do onesvešćivanja.

Potrajala su ubeđivanja koja bi se završavala pretnjama pa i fizičkim nasiljem, intervenisala je nekoliko puta policija, slučaj je došao i do tužilaštva, pa je sin kažnjen nekom zabranom, čovek se ne seća kojom.

Ipak, nije izdržao pritisak. Pristao je, ali u overenom ugovoru o poklonu kuće i placa naglašeno je da starina ima pravo da u jednom delu kuće živi do svoje smrti. U katastru se kuća s placem još vodila na njega.

„Prošlo je nekoliko godina i mene počinju na ulici da pitaju da li sam prodao kuću. Naravno da sam negirao. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će je sin prodati, jer mogućnost otuđenja kuće nije postojala ni u jednom od dva ugovra“.

Sina nije više mogao da pita jer je on otišao u inostranstvo. Ne zna ni broj na koji može da ga pozove. U glasine se uverio kada je navrata zakucao novi vlasnik kuće i placa.

„Zakukao sam. Gde ću ja sada? Srećom, novi kupac, koga znam, ispao je veliki čovek, pa je rekao da me neće dirati, da uopšte celu kuću neće dirati dok sam živ. I evo tako je već više meseci“.

Kaže da je posle svega veoma ogorčen i veoma tužan.

„Nikada ne znate kakva će vas sudbina snaći u životu. Ja sam gradio da bi obezbedi decu, stvarao, dovlačio iz celog sveta, ali, eto, desilo“, priča u svok čistom kutku jer plaća ženu da mu čisti i kuva.

Zato pručuje ljudima koji stare da nikako ništa ne poklanjanju i prepisuju jer mogu doživeti istu sudbinu.

Ovaj starina nam je ispričao još mnogo toga, mnogo detalja, od kojih su nam suze pošle, ali s obzirom da do druge strane, do sina koga optužuje, ni mi nismo mogli da dođemo, čitaoci će biti uskraćeni, iako je sedamdesetosmogodišnjak sve potkrepio hrpom dokumenata i hteo da ga fotografiemo i snimamo.