Bio je princ poezije u zemlji koja nije volela prinčeve, čak ni poetske. Ovom snažnom rečenicom počinje novi dokumentarni film “Branko”, producentske kuće “Sinopsis” iz Niša o jednom od najdarovitijih srpskih pesnika Branku Miljkoviću, koji je premijerno prikazan na promociji u Niškom kulturnom centru.

Brankov kratak život koji je trajao svega 27 godina bio je ispunjen neverovatnim događajima, dok njegova smrt i nakon 61 godine izaziva velike kontroverze: 12. februara 1961.godine u Zagrebu „princ poezije“ pronađen je obešen o kaiš na jednom tankom drvetu dodirujući kolenom zemlju dok mu je druga noga bila ispružena. Posle dvogodišnjeg temeljnog istraživanja celokupne Brankove zaostavštine, spisa, intervjua, dokumentacije, i svega što je napisano nakon njegove smrti, scenarista filma Miodrag Miljković, kaže da ovo dokumentarno ostvarenje pokušava da da neka nova viđenja o životu a pogotovo o smrti slavnog pesnika te da smatra da su jasno uspeli da ukažu da on nije digao ruku na sebe, piše Blic.

“Postoji kanonizovana verzija koju je država forsirala sve ove godine da je Branko izvršio samoubistvo. Puno puta osporavana, čini mi se kao nikada do sada na način kao u koji ćete videti u filmu. Branko se nije ubio, Branko je ubijen. Mi nismo utvrdili ko ga je i na koji način ubio, ali smo u filmu, i to je svakako novi momenat, jasno dokumentovali da nije počinio samoubistvo a pogotovo ne na način na koji je to zvanično saopšteno. Kako je ubijen i pod kojim okolnostima, to ćemo možda saznati nekada, kada se jednom budu otvorili dosijei tajnih policija”, kaže Miljković za “Blic”.

Dve trećine filma prate Brankov život od rođenja, školovanja, prvih pesama, ljubavi, pa do prvih incidenata, ali i prvih književnih dela i uspeha koji su ga vinuli u zvezdano pesničko nebo, tako visoko da je njegova poezija i danas živa kao i na dan kada je pisana.

“Brankov život je je potpuna inspiracija, to je jedna potpuno filmska priča. Njegov život je tako brzo i tekao, kao neki neprekidni film. Za tako malo koliko je Branko živeo, 27 godina, postigao je onoliko koliko neki ljudi ne postignu za čitav život. Sasvim je izvesno da je takva posebnost obeležila Branka još od odrastanja, što i pokazujemo u filmu, pa sve do tragičnog kraja. Branko je svakako imao i izuztean socijalni život i naravno incidente koji to prate. Takvom čoveku se sve pamti. Ja sam siguran da je on mnogo više vremena provodio u bibilioteci i nad knjigom nego u kafani, jer drugačije nije moguće, ali naravno tih nekoliko izgreda i incidenata koje je napravio pijan, o njima će se zauvek pričati”, kaže Miljković.

 “Scena Brankove smrti je režirana”

Zadnja trećina filma koja se bavi okolnostima smrti “princa pesnika”, ono je što po Miljkovićevim rečima ovaj dokumentarac odvaja od drugih.

“Od samog početka se sumnjalo u to da se Branko ubio. Sve je tu namešteno, telo je bilo postavljeno “kao da je donet”, modrice po leđima, čitava ta scena njegove smrti je režirana od nekud. Branko ima čist vrat, što je nemoguće za čoveka koji je izvršio samoubistvo vešanjem, fizički je nemoguće, to stoji u svakom udžbeniku medicine. On jeste sklon incidentima, pitao je “zašto u komunizmu ubijaju pesnike pred prepunom kafanom”, više puta su ga hapsili jer je, kad popije, pevao nacionalističke i zabranjene pesme. Šta je bilo tačno okidač, pitanje je ali je činjenica da je neko tačno režirao scenu njegove smrti. Neko ko ga je tu stavio, nesumnjivo je znao za raniji incident iz “Prešernove kleti” kada se umalo nije ubio igrajući u kafani “ruski rulet” sa drugovima, ali i njegovu poeziju”, objašnjava Miljković.

Sahranjen sa prozorom na sanduku

Miodrag napominje da kada se na jednom mestu slože sve poznate činjenice o Brankovoj smrti mnogo je više je onih koje idu u prilog tome da nije izvršio samoubistvo već da je ubijen.

“Skoro sve činjenice su u tom smeru. Na kraju krajeva možemo nagađati i istraživati, ali dve su činjenice su apsilotno ključne. Brankova majka je medicinski radnik, neko ko nije laik. Brankov otac, nekadašnji policijski službenik, posle rata je radio kao medicinski tehničar. To su dvoje ljudi koji su dovoljno medicinski edukovani da kada vide telo mrtvog sina koji se navodno obesio kaišem mogu da kažu da vešanje nije izrok smrti. I oni ne kažu šta je. Ali kažu vešanje sigurno nije i na kraju ga i sahranjuju sa otvorenim prozorom na sanduku da bi svi videli da nema povreda na vratu. Nadam se da će i posle mnog dokumentarca biti još dokumentarnih i valjda i igrani film o Branku Miljkoviću jer on to zaista zaslužuje.

Branko ima toliko zanimljiv život da se može osvetljavati sa različitih strana, a mi smo pokušali sa ove strane i mislim da smo na kraju i uspeli. Branko ima dva dosijea – jedan iz Beograda drugi iz Zagreba. Zašto oni nisu otvoreni ni 61 godinu posle njegove smrti, nije da nismo pitali ali nismo dobili adekvatan odgovor. Sad ostaje nada da će nekada da se otvore arhive tajnih službi i da odnekud izroni istina o Brankovoj smrti”, kaže Miljković.

Zašto film o Branku?

“Branko je bio naš jedini princ poezije, Brakova poezija je i danas toliko aktuelna, toliko živa, toliko pristupna da bi svakako moglo da se kaže da izdržava sud vremena. Pokušali smo da osvetlimo Branka kao jedan topli ljudski lik, kao jednog Nišliju. Naročito sa šaljivim pesmicama iz detinjstva o kojima se malo zna. Na kraju krajeva mislim da smo stvari postavili negde na svoje mesto. Beograd jeste Branka vinuo u zvezde ali je i pokušao da ga spusti. Niš je taj koji je napravio i izgradio mit o Branku Miljkoviću i utemeljio ga zaista za sva vremena. Posle toga više nije bilo nazad, nije bilo mogućnosti da se to na bilo koji način promeni. A Brankova poezija je preživela sve, i idalje je jednako autentična i snažna, kao i onda kada je objavljena”, kaže Miodrag Miljković.

Ekipa filma

Rad na filmu (59 minuta) trajao je skoro dve godine. Narator je Dejan Cicmilović, prezenter Aleksandar Mihailović a recitator i narator Branka Miljkovića Miloš Cvetković. Film je snimao i montirao Marko Radojković. Film je podržan sredstvima Ministrarstva kulture i informisanja i Turističke organizacije opštine Gadžin Han.

Ozbiljne indicije

Filmski kritičar Dejan Dabić kaže da je film ponudio dosta ozbijnih indicija koje ukazuju na to da je to ubistvo zapravo zataškano.

“Niko to ne može da dokaže ali teško i da može da ospori da su to krajnje sumnjive okolnosti samoubistva”, kaže Dabić.

Pesme prevođene na 15 jezika

Branko Miljković, pesnik, filozof, prevodilac, esejista, kritičar, rođen je u Nišu 29.januara 1934. godine. Tragično je preminuo u Zagrebu 12.februara 1961.godine kada je pronađen je obešen o drvo a njegova smrt do današnjih dana izaziva kontroverze. Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama zajedno sa Blažom Šćepanovićem 1959), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960), Krv koja svetli. Prevođen je na engleski, nemački, francuski, ruski, italijanski, rumunski, bugarski, češki, poljski, slovački, mađarski, albanski, turski, slovenački i makedonski jezik.Uspešno je prevodio francuske i ruske pesnike. Niš se Branku odužio tako što jedna škola i ulica nose njegovo ime, Skupština grada dodeljuje pesničku nagradu koja nosi njegovo ime dok je ispred Narodnog pozorišta postavljen spomenik. U Gadžinom Hanu, odakle je rodom njegov otac, organizuju se Miljkovićeve poetske svečanosti.