Vidimo li to danas? Da li su slobodna vremena za nas završila, zauvek? Jurimo li kao grudva snega ka brzoj reci, da se u njenoj hladnoći istopimo i nestanemo? Od kada su u osuđenoj zemlji, u kojoj su pali mnogi naši mučenici, Amerikanci napravili kamp Bondstil, Sloboda kao da  je izgubila svoj put.

Ulice srpskih gradova pune su slomljenih srca. Videli smo rezultate borbe, videli male diktatore i velike nesreće. Udaljavajući se od  razuma, gubili smo ključeve slobode. Ipak, još uvek se traži  da budemo lojalni, i mi dobijamo ono što hoćemo. Ne treba mešati tvrdoglavost sa glupošću.

Šta se danas dešava?

Nestašica je svega, sve poskupljuje, ali je ono što najviše brine jedna nematerijalna nestašica: nestalo je samopouzdanja. Pokušavaju da nas ubede da je  naš pokret propao i da naša reakcija povodom toga treba da bude drastična.

Sada, pošto su svi iznajmljeni pajaci izgubili i svi se glumci i glumice uzalud trudili, i sve ostaje isto, narodu počinje da bude muka od svog tog beskonačnog ponavljanja.

Igra samo za velike kockare

Kao da su svi umorni od njihovih kombinacija i kada su ti svi bivši saveznici vratili sve naše pozivnice i obrisali poruke, bez premca smo optimistični. Ušli smo u igru koja je samo za velike kockare, napustili smo opreznost i svoje osećaje. Ima još samo malo vremena u kome možemo da padnemo i  samo tražimo nekoga s kim ne moramo da raspravljamo.

Čujem Srbiju kako peva za tebe Istino. Koji su to tvoji gradovi oteti, od kojih si sve mora odgurnuta, stara moja ljubavi?

Dokle ćeš čekati da spasonosne vojske krenu na  Jug? Bežeći od užasa tirana i popova, drhte zvezde nad našim nebom.

Nikad se naš narod neće predati, bez obzira na visoku cenu. Čudna, ponosna, cinična zemlja, u kojoj žive glupi i mudri ideolozi, što pričaju lepe priče o budućim stvarima. One su često toliko lepe, i ljudi se takmiče da ih prvi čuju. Misle da je baš lepo što postaju besmrtni. Ko ribari u noćnom lovu,sa bakljom na pramcu, plove po moru izgubljenih duša. Traže zvezdu, koju su sa dvora skinuli izdajnici, dok neprestano svira muzika poludelih vetrova. Iza nametnutih granica, čuje se vika okupatorskih vojnika, koji zaljubljeno gledaju u svoje miljenike dok oni kradu naše šume. U vojnom logoru neko udara u bubnjeve, dok se deca pred ulaznom kapijom igraju praznim čaurama, a dežurni  baca nož u drvo.

Izgubljene duše

Ptice će prestati da pevaju i zima će doći. Hladan vetar sa dalekih Karpata, vraća nas u realnost, bistri umove i ispravlja pognute kičme. Velika, najbogatija zemlja Slovena na svetu nas posmatra, dok nas Latini još uvek proučavaju. Mnogi drugi, paze da naša omladina ostane okovana i siromašna, kako bi pristala na sve. Izabrani obilaze svet, trošeći narodne pare i ponekad, na samu pomisao o Bogu, nešto ih žigne u grudima a telo im se zgrči.

Sigurni su da obavljaju dužnost Tvorca, te prema tome javnost nema nikakvo pravo da zna gde i šta rade.

Šta mogu zakoni ako nema morala?

Postoji jedani skusni govornik, sa licem smežuranim ko sasušena jabuka. Pokoji put on sedi na konferenciji poput neustrašivog božjeg kalfe, umotan u besmrtnost.„Idemo dalje, u pobedu!“ Mnogi pak misle da  nema dalje, da smo na  ivici, i da je pred nama  samo zlokobni ambis. Ispunjeni blagoslovenom nadom o smrti,  ljudi ga slušaju, sa licem deteta koje misli o otišloj majci koja će sigurno doći da ga vidi. Niko više ne uživa u religiji, u mitovima neba.

Na stepenicama što vode dole, prilazi mi stari pofesor, aktivista: „Hvala Bogu, mi smo ateisti“, kaže, dok mi ljubazno pruža drhtavu ruku.Borbene zastave i vojske što ih nose, i od kojih smo se oprostili, stalno su nam  pred očima.

U gluvo doba noći, čekaju se vesti sa granice. Mladi regruti pažljivo zakopčavaju čizme, nameštaju igle i konac u kape, dok naoružani stražari obilaze šatore u zoru. Na pisti je smotra.Noževi na puškama sijaju kaosvetlo koje niko nije uspeo da ugasi.Tu blizu, pas cvili,-zgažen je, a oficir sa škorpionom u futroli, nema hrabrosti da pogleda kroz žičanu ogradu,na ulicu.

Zar nećeš doći da nas vidiš, komandante?

U svakoj kući,sestre vojnika tuguju i vlažni su obrazi majki od suza a zabrinuti, ponosni očevi mrmljaju: ne može drugačije.

Oči u oči sa svojom sudbinom, Srbija će pobediti sve. Zgaziće sve one koji je brukaju. Pojaviće se velike ličnosti, i ostalo će krenuti lagano, samo po sebi. Ustaće ljudi, i boriće se za svoje živote.U Domu Armije,dok pije kafu sa načelnikom policije, iskusni sudija bi hteo da sačuva i ohrabri ono što je ostalo od nas: „Budite pažljivi, izvršavate obaveze!Čuvajte se onoga što uvek pojavi  ispred propasti, a to je: ulickanost, romantika i finoća.“

U mračnim trenucima, povučeni u sebe, ljudi više ne žele da stoje u mestu, ukočeni i preplašeni pred životnom dramom. Iz te samoće,krenuli bi da nešto preduzmu, bez milosti i praštanja ni prema kome. Znaju da ne smeju  da  pogreše.

Zar nećeš doći da narediš pokret, komandante?