Stariji ljudi na selu, pošto je moj dvadesetogodišnji rad uglavnom vezan za seoske prostore, žive veoma teško. Sa depopulacijom kojoj svedočimo poslednjih decenija nestaju osnovni uslovi za život u selu: zatvaraju se ambulante, prodavnice, ukida se prevoz zbog nerentabilnih linija. U takvom stanju stvari stari ostaju „zarobljeni“ u selima i potpuno su zavisni od pomoći svoje dece, rođaka ili komšija, a podrška zasnovana na dobroj volji onoga ko pomaže je neizvesna, kaže za Jugmedia novinarka i članica Centra za podršku lokalnoj zajednici “Mome“ u Pirotu Gordana Simonović Veljković.

Nailazila je, međutim, i na primere izuzetne brige o starijim osobama u samoj porodici, kao što je to bilo sa bakom iz jednog sela koju su snimali od njenog 99. do 104. rođendana i o kojoj porodica brine izuzetno savesno, pružajući joj potpunu negu.

Naglašava da u u selima na području Pirota ima mnogo takvih ljudi.

“Uglavnom su ostali samci, retko ih je po dvoje u domaćinstvu. O nekima od njih brinu deca, drugi su prepušteni sebi samima i ko se kako snađe. Autobusi ka selima retko idu, taksi je preskup a poljoprivredne penzije nedovoljne da pokriju takve troškove. Jedna starija žena iz mog sela primala je terapiju u gradu, znam da su joj komšije pomagale vozeći je svakodnevno”, istakla je  ona.

Prema njenim rečima, znači im briga ili topla ljudska reč.

“Rekla bih da im je to najpotrebnije. Mnogo puta smo na terenu zabeležili upravo tu njihovu radost zato što imaju sa nekim da porazgovaraju, da kažu šta ih muči ili podele radost sa nekim. Gotovo da mi se nije desilo za ovih 20 godina da odemo u selo i da ljudi izbegavaju snimanje ili razgovor. Željni su tople reči, razgovora, željni su ljudi”, priča naša sagovornica.

Na pitanje da li ima zanemarivanja starijih osoba i kakva su njena iskustva sa terena, naša sagovornica kaže da ima i to mnogo.

“ Od ljudi sam slušala da, kada stariji zanemoćaju i bolest ih učini slabo pokretnim, njihova deca prvo dogovaraju ko će šta naslediti u zamenu za brigu o „starcima“, pa tek onda razmatraju kakva je nega potrebna. Govori se i o ljudima koji su nepokretni, a deca ih ne obilaze već komšije pomažu koliko mogu, o tome da nema ko da ih okupa i da im spremi hranu… Jednom sam na terenu razgovarala sa starijim čovekom, stočarom, koji mi se žalio da jedva hoda, jer već godinu dana, zbog obaveza oko stoke, nije otišao kod lekara. Rekao mi je da ima decu, da dolaze samo kada uberu letinu. Ima i nasilja nad starima, ali o tome se govori krišom, jer se žrtve stide da govore o tome. Stari po selima su mi pričali da je fizičko nasilje nad ženom u seoskoj sredini bilo pravilo, i da su se žene tukle „preventivno“, da bi bile mirne i poslušne. O nasilju dece nad roditeljima se ne govori toliko, ali i toga ima , prema podacima Centra za socijalni rad ”, naglašava Gordana Simonović Veljković.

Naša sagovornica se slaže da je Dom za starije u Pirotu neophodan.

“To je mesto koje neće rešiti sve probleme, ali će makar dati neku mogućnost za zbrinjavanje starijih i nemoćnih. Međutim, i tu se pojavljuje problem tradicionalnog sagledavanja ove usluge. Naime, u seoskoj sredini velika je sramota dati roditelje u dom, jer se onda smatra da su deca odustala od brige za roduitelje. i onda imamo paradoksalnu situaciju- stariju osobu koja je nemoćna da brine o sebi, i decu koja preuzimaju to breme ne radi osećanja obaveze, već zbog toga „šta će komšija da kaže“. Obaveza preuzeta na takav način doživljava se kao nešto nametnuto i tegobno, te se stariji i nemoćni ljudi dodatno suočavaju i sa otvorenim nezadovoljstvom porodice zbog toga što mora da brine o njima i verujem da je mučnije živeti tako nego u Domu sa negom koju pružaju profesionalci”, kaže Gordana Simonović Veljković.

Da podrška starijima bude sistemsko rešenje

Potrebno je izgraditi Dom za starije i pokrenuti kampanju da se populariše ovaj vid nege ovih osoba. Neophodno je uložiti više sredstava i ponuditi uslugu geronto domaćica starijima na selu. Pre nekoliko godina Udruženje žena „Temštanka“ imalo je projekat preko koga je pripremana i dostavljana hrana samcima u selu Temska, smatra Gordana Simonović Veljković.

To bi bilo jedno dobro rešenje, istakla je ona, da ovi ljudi makar ponekad imaju topao, kuvani obrok.

„Sigurna sam da postoji još mnogo načina da se poboljša položaj starijih, To je potrebno istražiti i primeniti.  Uverena sam u to da podrška starijim ljudima ne može biti stvar dobre volje dece, familije ili komšija, već to mora biti sistemsko rešenje”, zaključila je Gordana Simonović Veljković.

Foto: Z.P. i arhiva sagovornice

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Projekat je sufinansiran sredstvima grada Pirota.