U društvu u kome je svako zabrinut za sopstvenu korist, svi se uzajamno podstiču da se tako ponašaju. Sve izgleda tako normalno i moderno. Ipak, potrebe pojedinca nisu „opšte dobro“. Obzirom da se potrebe pojedinaca ne podudaraju sa opštim dobrom, sledi da svako zalaganje za pojedinačnim dobrom, ne znači širenje opšteg dobra. Naprotiv, u pitanju su dva potpuno različita pojma.

Na taj način se stvara atmosfera sukoba. Međutim, treba da postoji volja da svi prežive. To bi bio zakon ljudskosti. Priroda i njeni zakoni se neće promeniti, ali se naša volja menja. Mnogi su ljudi hrabri i spremni za najgore, izgedaju dobro, misle da dolazi vreme gladi i krvarenja. Zato,  promenimo postupke i ponašanja. Ostanimo savršeno mirni. U društvenom smislu, zajednica meri uspeh svakog svog člana. Takav je zakon uspeha koji vlada, i pojedinac se trudi da ispuni zahteve društva.

Retki su oni koji su svesni ovog procesa i, zato pogrešno pripisuju sva svoja dostignuća sebi. Taj egoistički pristup stvarima izoluje pojedinca, i udaljuje ljude jedne od drugih, čineći da prestanu da budu svesni kako društvo utiče na njih i oni na njega. Određujući stvari potpuno jasno,  na generalnom nivou, to stvara stalne krize u gotovo svim aspektima života, ugražavajući i samo društvo u celini, sa posledicama koje mogu biti  ekstremno opasne.

Ova nam kriza ipak u nečemu može pomoći, tako što saznajemo i usvajamo jedan nov pogled na stvari po kome je uspeh celine jednako važan kao i lični uspeh pojedinca.Ta promenjena percepcija stvara ispravno shvatanje i novi zakon  uspeha.

Govoreći iskreno, malo ko ima vremena da se menja. Zakoni prirode se ne menjaju, mi smo ti koji se moramo promeniti!  Mi imamo kapacitet da budemo ono što želimo, i možemo odrediti pravac te promene. Moramo shvatiti da uspeh države znači i naš uspeh. Krajni rezultat mora biti sadržan u početnom koraku, u prvoj našoj misli.

Mogućnost promene leži u tome da mislimo o promeni. Sve akcije i misli svakog pojedinca doprinose uspehu zajednice. Niko nije rođen kao humanista, nego praksom koja kreira promenu postaje humanista. Na taj način svaki pojedinac utiče na celu organizaciju.

Svi međutim automatski deluju sa egoističkim namerama. Kad se sve te namere spoje one se pretvore u sukob. Ako smo svesni svih naših napora, onda možemo odrediti svrhu naših akcija. Primena ispravnih ideja u akciji, jedini je način da dobijemo pozitivne rezultate. Ako je delatnost humana onda su i ciljevi humani i mi onda imamo pozitivne rezultate. Na žalost, retko ko se iskreno  zagleda u svoje namere. Velik je broj onih koji   lažnom  lojalnošću   krče svoj put napred, kroz partije  i institucije.  Zato i nema dobrog rezultata. Šta ćemo uraditi povodom toga?

Znam da ima mnogo patriota, i onih koji nisu sa nama, koji se pitaju: Možemo li da krenemo u taj novi početak?

Mnogi su pak nestrpljivi da razgore taj neugasivi plamen podele, da zaustave svaki dalji napredak. Živimo na opasnom mestu, strani faktor na ovom prostoru oduvek deluje i moramo shvatiti da nas samo jedinstvo može spasiti. Imamo ljude čije su prirode  eksplozivne, i koji bi mogli srušiti sve veštačke granice. Odjednom bi se svi mogli naći u situacijama koje smo gledali samo na filmovima.  Nije vreme za to. Kakva bi korist bila od naše krvi i od toga što bi nas prerano spustili u grobove? Kosturi ne govore i ne mogu da nose oružje. Srbiji, našoj prelepoj majci,  trebaju živi ljudi, koji je vole i koji će raditi sve što ona naredi.

Kažu nam da uzalud ne trošimo vreme,- podele su naša sudbina.  Partije i postoje samo zato da u tim sukobima pobeđuju ili gube. Klasna mržnja teško umire i svi se trude da u  politici budu tvrdoglavi i uporni. U vrtoglavoj mržnji niko ne priznaje vrednosti koje su izgrađene protiv njegovog interesa. Ne postoji treće rešenje. Ceo život je borba i mir je nemoguć!

Neki su išli dalje te govorili da je svaki rad za mir uzaludan, rat je deo prirode i uvek će ga biti,-kažu. Postoji veliki strah i još veće nepoverenje. Ako se vežemo za prošlost, nećemo nikada krenuti napred.

Ovo se posebno odnosu na mlade, jer oni imaju moć da poboljšaju društvo.

A šta im njihovo društvo poručuje?

Očekuje li one mlade koji treba i hoće da rade sa nestrpljenjem i radošću ili im pak govori da nisu potrebni? Posle toliko godina učenja, saznaju da za njih nema mesta u društvu. Kao da vide kako neko ko odlučuje, visoko podiže desnu ruku, sa palcem nadole. Ponudili su srce, a njihovo društvo ga komada. Taj prvi rez je uvek najdublji a ožiljak ostaje zauvek.

Radi se dakle o nezaposlenosti, toj otvorenoj rani društva, što mlade ostavlja bez mogućnosti da se dokažu i žive dostojanstveno a privredu lišava sveže snage. Situacija u kojoj armija nezaposlenih pomaže da gazde lako odstupe od etike, stavljajući ljude na svoje crne liste, ne može se nazvati zdravom i poželjnom.  Iz radnog procesa se iskorenjuje pravednost te nema poštovanja zakona što sve zajedno unižava čoveka a razvija korupciju.

Da li  je široki društveni sukob neizbežan? Kome i zašto je to uopšte važno? Važno je svima nama, jer ako nas on uništi i sutra nas više ne bude, neće biti ni posledica. Ostaće samo radost neprijatelja. Pokušavamo da skinemo maske i otkrijemo istinu. Puno je onih koji su zaljubljeni u stvoreni labirint u kome se dobro snalaze. Ti poklonici haosa okačili su na žici za veš, sve naše prelepe ideale, da im se rugaju. Oni govore prvi, oni govore poslednji, ubeđeni da su precizni i hrabri,  nikada ne slušaju odgovore. Danonoćna mržnja i oholost, kao da trujumfuju. Na naše namere da govorimo o vremenu koje je nestalo, i da se može vratiti,   besno gledaju novopečeni biznismeni, okruženi svojim krvožednim psima koji kleče pred njihovim nogama.

Mnogo je lakše početi neprijateljstvo, teže je izmiriti se. Lako okrivljujemo druge a još lakše sebe opravdavamo. Reč je o tome da nađemo razloge za saradnju, i otkrijemo stvari koje nas spajaju a ne dele. Srž je svake ljudskosti da ne radimo drugima ono što ne želimo da drugi rade nama. Ta ideja je stvorena u  kolevci civilizacije i još je uvek u srcima miliona ljudi.

Ta slaba vera u druge ljude je ono što je sve nas dovelo dovde. Mi ćemo naći snage da stvorimo novo društvo, samo ako imamo hrabrosti da počnemo ponovo. Svi im  se mogu pridružiti kad požele. Nije ih  teško naći, ljudima samo treba reći da mogu da  ih potraže. Cela ta organizacija je stvorena zbog mira i slave Srbije. Razbijaju ih od prvog dana, ali oni ostaju  živi. Zato što ne mogu da izgube.  Baš kao što je pisano: „Blaženi su mirotvorci, jer će se zvati sinovi Božji“, –  rekli bi hrišćanski socijalisti. A šta ako pohlepa bankara, idustrijalaca i sitnih trgovaca pobedi i ljudi koji samo od svog rada žive, ostanu bez hleba? Dobar ili loš, odgovor mora biti potpuno jasan.