Na Svetosavskoj akademiji Filozofskog fakulteta u Nišu kao najbolji master rad iz oblasti nauke o književnosti nagrađen je „Književna i kulturna misija Anđelka Krstića“ Ljubinkе Cekić iz Vlasotinca.

Pomenuti rad afirmiše delo jednog zaboravljenog književnog i kulturnog radnika Stare Srbije (danas Severne Makedonije), a mentor je docent doktroka Mirjana Bojanić Ćirković.

Ljubinka Cekić je iz Vlasotinca, gde je završila Gimnaziju „Stevan Jakovljević“, a ona kaže da je svojim master radom nastojala da preispita vrednost i značaj dela Anđelka Krstića kao pisca, koji iz ideoloških razloga potisnut posle Drugog svetskog rata.

„Ovu nagradu doživljavam kao neku vrstu pobede Anđelka Krstića i posvećujem je njemu i njegovim potomcima. Ideja da pišem baš o njemu javila se sasvim spontano. Naime, profesorka Mirjana mi je u jednom razgovoru napomenula kako je imala čast da priredi izabrana dela Anđelka Krstića u Matičnoj ediciji Deset vekova srpske književnosti. Ona mi je nadahnuto govorila o Krstiću, a ja sam bila pomalo zbunjena i sve vreme sam se pitala kako da kao student književnosti ne znam ko je taj pisac, jer studenti književnosti znaju „sve o svim knjigama“. U prvom trenutku pomislila sam da nisam ispratila aktuelno književnu produkciju i da će biti prilike da se upoznam sa stvaralaštvom Anđelka Krstića. Što sam više istraživala, utvrdila sam da se radi o zaboravljenom piscu kome je učinjena velika nepravda. Jednostavno je zaboravljen iz ideoloških razloga, јер se izjašnjavao kao Srbin i sva svoja dela napisao je na srpskom jeziku“, objašnjava Ljubinka Cekić.

Inače, Anđelko Krstić (1871-1952) bio je svestrana ličnost, ali skroman, pošten, dosledan, nenametljiv, povučen i nepopustljiv u svojim namerama.

Prvi je otvorio srpsku školu u Drimkolu, bio je učitelj, borio se za srpski jezik u Makedoniji, pisao svoja dela na srpskom jeziku, pripovetke, romane, dramu i poeziju. Sve što je Krstić radio i za šta se borio bilo je u cilju afirmacije srpskog življa, srpske kulture i književnosti. Kao književni poslenik napisao je oko četrdeset pripovedaka, jedan roman – „Trajan“, dramu „Zatočnici“ i nekoliko pesama.

U zaostavštini je ostavio memoarsko-autobiografski rukopis „Naši preci“, koji je objavljen posthumno pod naslovom „Sećanja“.