Наше главе, препуне су великих идеја, лажних слика и искривљених чињеница. Дошло нам је до ушију да је мудро ћутати, и ми ћутимо. Нигде се не чујемо. Чудо је како уопште знамо још увек да говоримо. Чувамо се грома који би могао да удари. Нисмо знали, нисмо могли да замислимо да је то могуће, да се може десити.
На крају после свих изгубљених избора, они су поново на самом врху. Људи су сањали о томе какве ствари могу бити. Имали су добре намере а у ствари заташкивали истину мирећи се са неоствареним обећањима која су постала баш као лажи.
Кад нам ветар буде дувао кроз ограду на гробу и носио цвеће из ваза, биће стварно касно за било шта урадимо.
Знамо код кога је нож и погача али треба да бар покушамо. Све је боље него да живот преспавамо. Добро или лоше, други ће судити. „Професионалци“ склони преварним поступцима, политички војници што воле да наређују, имају опасне и дубоке заблуде које од свих таквих коначно направе слепце. Њихове очи неће никада гледати у наше. Чудо је да данас било шта видимо. Седели смо скамењени, док су књиге које нисмо ни додирнули гореле и зима полако прелазила у пролеће. Гледали смо и ћутали док су палили цркве и уништавали фреске. Лепе и мирне голубове чак и мачке кољу. Стојимо на раскршћу и чекамо да нас јак ветар однесе на врх планине, да тамо плачемо са орловима, да нам нико не види сузе.
Можда смо ми стварно будале. „Не сумњајте, будите сигурни.“, повикаше многи. Чудно је како уопште можемо да дишемо. Отровани речима, чак и атеисти мисле да је земљу у којој живимо Бог оставио. Сигурно није на нашој страни. Мора да има своје оправдане разлоге. Србија, дакле сви ми, имамо политичаре, они су на нашој страни. Они тако добро говоре. Рат се због тога успешно одлаже. Разлози за борбу су заборављени и ми то са поносом треба да прихватимо и признамо чињеницу да нас је воља за животом напустила.
Наши људи на Југу, могу да се плаше да беже и да се крију и то храбро прихвате. Треба да никада не постављамо питања, док странци одлучују.
У мрачним часовима, нико пак неће мислити за нас. Мораћемо да одлучимо сами. Пријатељи са Запада нам говоре: „Српска држава има гангрену и треба сећи. Што пре, док се не прошири још више“. Хоће да глуме ратне хирурге, да оперишу без анестезије.
Нисмо спремни, није час, немамо савезнике. Пушка је уперена у груди, и није празна. Нека раде шта хоће, само да нико од наших ништа не потпише. Мислили смо да je тренутак незабораван и то нас је смирило. Ништа није дато заувек, то је само територија. Са клупе у парку, на којој седе старци, пријатељ диже руку, устаде и приближи се. Његова деца су давно отишла, овде није било ничега да их држи. Мирише на тежак алкохол,.. тихо промрмља:
-А ти мали човече, ти се не мењаш, али ниси више исти. Ти си сам али осећаш да си неко други, зар не? Само кажи да је све добро и да је ужас мртав. Кажи да ова политика није лабиринт лажи и похлепе из кога је сваки траг лепоте протеран. Наша организација је умрла лако, њено срце је имало јак инфаркт. Послушај ме једном: Иди кући и води миран живот.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Plaćate li vi ovo pisanije?
Što nisi išo u rat dok si bio mlađi, nego sad kad si omatoreo aj deco u rat , tuđa deco…ćuti tu i … kao i do sad!