U malenom selu na jugu Srbije, tu na tromeđi Lebana, Bojnika i Leskovca, dečji plač nije se čuo više od 20 godina. Tamo nema ni asfaltiranog puta ni sijalice u selu ni vodovoda i kanalizacije, tamo su zarasli putevi i tamo samo vikendom svrati po neko da obiđe onih desetak ostarelih meštana.

Međutim, to malo i pusto selo, koje odiše netaknutom prirodom obasjanom mirom, zvukovima ptica, ponajviše malih slavuja, već godinama unazad puni se samo u jednom danu.

Taj dan je Prvi maj. Taj dan rezervisan je za okupljanje porodice i prijatelja u starinskim kućama, posebno mladih, onih sa gradskih asfalta. Uz zvuk nostalgične, pomalo i tužne pesme skromnog slavuja na grani, podseća nas na detinjstvo, na priče o svetu bez mobilnih telefona, vraća nas zelenilu kojeg sve manje i manje ima u urbanim krajevima, tada  bosi hodamo po sveže okošenoj travi i tada osetimo mir u duši.

Zašto za nas mlade baš tog dana postaju privlačna takva mesta? Zašto se danima pre praznika traga za takvom kućom i zašto onaj ko je ima, zapravo imaju roditelji ili bake i deke, postaje poželjan za druženje Prvog maja? Nemam odgovor na to pitanje, samo pretpostavku da negde u nama leži želja da se makar jednom godišnje otisnemo u prirodu i u ambijent starog.

Stara kuća od drveta i blata, čiji zidovi, kad bi mogli, pričali bi o prohujalim vremenima, o porodičnim slavama, o rađanju, o ognjištu koga više nema, o svadbama, o ljubavi…U takvoj kući i u dvorištu ispred smo u tom malom selu slavili juče Prvi maj. Selo je brujalo od smeha, kikota, muzike, nad njim se nadvio miris sa roštilja, a u kući gde ja slavim sa društvom, i miris sveže ispečenog bakinog propeća i kolača koje smo same umesile.

Ta kuća i to sveže pokošeno dvorište tog dana postanu i mesto podsećanja na prošlost, sećanja na bake i deke koji su nekada tu živeli, a stara kuća u kojoj sve miriše i na kuhinje prabaka i čukun baka, postala je sada simbol uspomena na prošlost koju unuci i potomci ove porodice žele da prenesu i sačuvaju za buduće generacije.

I dok se sunce lagano spušta na horizont, a mališani se spremaju da završe još jedan dan ispunjen radom i igrom, starinska kuća ostaje da svedoči još jednom o tradicionalnom Prvom maju koji je uneo radost i optimizam u živote ovih ljudi i ojačao porodične veze koje se prenose iz generacije u generaciju.

Sva sela u kraju koje je naš novinar opisao su gotovo opustela. Na zahtev čitalaca saopštavamo da je u ovoj priči reč o selu Sekicol, preko puta arheološkog lokaliteta Caričin Grad. (Redakcija).