I

z Turske, gde je još na godišnjem odmoru, juGmedii se javio direktor fabrike „Džinsi“ Jasin Deniz, koji je 12 godina, od samog dolaska ove fabrike u Leskovac, obavljao tu funkciciju. Na samom početku, još dok nismo počeli da postavljamo pitanja, on je počeo.

„Sledeće nedelje dolazim u Leskovac. Nisam pobegao, niko nije pobegao. Mašine su tamo, čak je i automobil ispred fabrike. Ja i vlasnik sve činimo da iz Turske nađemo posao za naših nešto više od 300 radnika.

Pitamo da li mu je žao što su ti radnici ostali bez posla i zna li kako se oni sada osećaju.

„Ja sam 12 godina proveo sa tim ljudima. Ne da mi je žao, nego mi se plače. U Leskovcu sam najlepši deo života ostavio, mladost. Došao sam sa 26 godina, sada imam skoro 39. Naučio sma srpski jezik, naučio srpske običaje i poštovao ih. Tamo sam se oženio. Da ne pominjem da sam imao poverenja u srpsko zdravstvo i kada mi je beba pala sa balkona, njima sam dao u ruke svoje dete i hvala Bogu, sada je sve u redu“.

Podrhtava mu glas dok preko telefona izražava emocije. Tvrdi da voli Leskovac. Žao mu je što ima negativnih komentara na Jugmedii. Smatra da je rukovodstvo „Džinsija“ bilo korektno prema radnicima, a da su leskovački radnici veoma dobri, te da će za njih biti svuda posla.

„Žao je i valsniku, gospodinu Taneru što se na ovaj način rastajemo jer je on posle Instambula najviše voleo Leskovac, možda ne zauvek, možda će doći neka bolja vremena…“.

Podseća da je zahvaljujući „Džinsiju“ u Srbiju, odnosno, u Vladičin Han, došao „Teklas“, kao i još jedna firma u Žitorađi.

„Ko se nadao koroni, a posle je došao rat, ko se nadao da će zemljotres u Turskoj da udari tako jako i sve poruši, a porušen je deo odakle smo se mi snabdevali materijalom. Te fabrike su uništene“, priča.

„Nama je sada prioritet, pre svega, da našim radnicima nađemo posao. Isplatićemo sve što im po zakonu pripada i u to ne treba da sumnjaju. Angažovali smo advokate. Sve što nalažu srpski zakoni sve ćemo ispoštovati prema radnicima i prema lokalnoj samoupravi, ali ćemo tražiti da se ispoštuju zakoni i prema nama“.

Podseća da je lokalna samouprva obnovila ruiniranu zgradu “Sintetike“ i dala im pod zakup po povoljnoj ceni.

„Ali i mi smo u nju ulagali kasnije“, dodaje.

Boli ga što mediji pišu da je Džinsi“ dobio subvencije za zapošljavanje radnika. „Odgovorno tvrdim da od države nismo tražili ni dobili ni jedan jedini dinar ili evro“.

Opremu su kupili na kredit ali o tome ne želi da priča jer je je to u ingerenciji vlasnika fabrike.

Kroz razgovor se zaključuje da kriza u „Džinsiju“ traje tri godine. „Za rtri godine smo imali minuse“, veli.

Istina je, potvrđuje, da je „Džinsi“ zadužen za vodu sa dva miliona dinara, ali da je to bila greška.

„Oni su nas zadužili sa 11.000 evra za prečišćavanje otpadnih voda, a mi prečišćivač imamo još 2013, 2014.godine. Iz naših fabrika je u reku oticala čista voda i zato smo to odbili da platimo“, naglašava.

Pitamo šta će biti sa zgradom u kojoj je bio nekadašnji „Srbolek“, a koja je vlasništvo „Džinsija“. Kaže da ne zna i to sada nije prioritete.

„Uostalom,kada dođemo u Leskovac ostaćemo duže, jer ni postupak likvidacije se ne može desiti preko noći“, objašnjava i podseća da je autor ovog teksta prvi objavio priču o „Džinsiju“ iz pogona „Leteksa“, gde je radilo 20 radnika, sa koliko je fabrika počela proizvodnju.

„Završava se jedna era zbog svetske ekonomske krize, zbog više sile. Ovde nije bilo namere. Naprotiv, hteli smo da ostanemo u Leskovcu, ali bolest i rat nikome nje doneo dobro“, završava priču, a nekoliko minuta kasnije zove i kaže:

„Molim te ne objavljuj. Obuzele su me emocije, tuga, bes, što je sve ovako ispalo. Ko zna kako će se na to gledati u Leskovcu?, neodlučan je Jasin Deniz.

Ipak, uspeli smo da ga ubedimo. Svako na isti problem gleda drugačije, a na medijima je da čuju sve strane, ma kakve priče bile.