Sećam se kako smo na jednom edukacionom seminaru dobili zadatak da se okrenemo osobi pored sebe i da joj u lice kažemo sve ono lepo što na njoj primetimo. Nasmejali smo se toj ideji, pomislivši kako nema ništa lakše od toga, ali smo se prevarili.

Jer napisati nekome lepe reči nije težak posao. Teško ih je izgovoriti. Dok pišemo, ispred nas je zamišljena osoba, ali zapravo mi kucamo po tastaturi gledajući u beli ekran. Nema pogleda uprtog u nas koji upija svaku našu reč, dok nam lice osobe kojoj govorimo odašilja emocije. U razgovoru, ljudi ne razmenjuju samo reči. Ljudi daju deo sebe. Uskovitlava se glas sa energijom, te poput umućene smeše za kolač dobijamo mirisnu i kremastu poslasticu koja omamljuje naša čula.

Tipkanje i popunjavanje praznog ekrana slovima ne može da se poredi sa živom komunikacijom. Emocija, kao moćna vodena bujica, ovde se oslobađa i troši, nevešto jureći crni kursor po ekranu. Rečotkucana na ekranu gubi smisao. Ona umire u pokušaju da zaživi.

Meškoljili smo se i preznojavali na stolici dok smo tražili kod našeg sagovornika nešto lepo što ćemo mu reći. I mogu vam kazati, to je bio vraški težak posao. Ako imate u vidu i to da je čoveku kome smo se obraćali bilo veoma neprijatno, i koji je usled neprijatnosti skretao pogled ulevo i udesno, složićete se da nam ništa drugo nije preostalo nego da zaćutimo.

Osvrnite se oko sebe. Lako možete primetiti sve ono što vam smeta, što vas žulja i što vam se ne sviđa. Mnoge su stvari koje vas okružuju ružne, prljave, neuredne, zapuštene, nedovršene. Naša čula su tako utrenirana da brzo i lako detektuju ono što nas mrači. I o tome sa neshvatljivom lakoćom govorimo. Koliko puta ste samo u prolazu uhvatili nečiji razgovor koji nije ništa drugo do kuknjave i žalbe? Mnogi ljudi ovako razgovaraju uz prvu jutarnju kafu. Rutinski prosipaju reči nasred ulice sa svojim komšijama i prijateljima, čavrljaju sa prodavačicama, prepričavaju crnu hroniku usred prelepog zelenila u parku.

Mi živimo onako kako život posmatramo oko sebe. Mračno, zapušteno i usamljeno.

Ipak smo pomalo krivi za svoj sudbinski, zvezdani put. „Put, koji vodi, koji vodi, koji vodi do teb. A samo ti znaš koliko mnogo ih ima“, poručio nam je Milan (EKV). Hoćemo li nastaviti krivudavim stazama, utabajući ga prašnjavim cipelama dok neumorno prepričavamo svoju tužnu priču? Ili ćemo sami sebe „uprtiti na krkače“, pa pravo kud nas put nanese?

Znam da mi je bilo drago kad su nam edukatori rekli da je vreme prošlo i da smo zadatak završili. Smejali smo se posle toga više od nelagode nego što nam je zapravo stvarno bilo do smeha. Zato danas uvežbavam ovu disciplinu koliko mogu. Ne propuštam lako priliku da ljudima koje poznajem, koji su mi dragi, darujem koju lepu reč. A da to zaista i mislim.

Neverovatno je koliko se u tom momentu rodi iskra topline i nežnosti u ljudima. Zaigra im tračak svetlosti u uglu oka, a na usnama se povije linija – radosnica. Jagodice se blago zarumene a lice zasija nekim posebnim sjajem.

Životom

Dr Nataša Dimitrijević