Volim kada mi naiđe inspiracija ovako u kasne sate, blizu 1 sat posle ponoći. Inspiracija se sastojala iz preleta primisli preko mog mozga o činjenici da činjenica da lav ima manju inteligenciju od mene ne znači ništa u situaciji kada se ja nađem oči u oči sa lavom, recimo u afričkoj pustinji na safariju. (Danas na safarije ne idu jedino niži društveni slojevi, koji moraju da se zadovolje tek sa tri letovanja i dva zimovanja u toku sezone… ili dva/jedan, ako su baš poslednja beda).  

U prethodno navedenoj zamišljenoj situaciji lav će me pojesti, samo ako je gladan.

Isto tako će me pojesti razularena masa jahača društvenih mreža, koja u tom jahanju nalazi smisao svog života, ako im kažem da su glupi, ako smisao svog života pronalaze u tom jahanju.

Ne, reći će oni, nije to smisao našeg života, to je samo dopuna dubokom smislu naših života, ali ti dođi ovamo da te prožderemo, zato što razmišljaš drugačije od nas, pa makar to bilo i logično razmišljanje, da te prožderemo za svaki slučaj.

Ako neko pronalazi sličnost jahača društvenih mreža sa vaskoliko duboko ukorenjenim birokratskim mehanizmima društvenog funkcionisanja – na mojoj je strani. Nažalost, u debeloj manjini u odnosu na jahače i birokrate.

U čemu li je tajna upitanosti nad velikim pitanjima o životu čoveka?

Kao prvo, tajna je u tome što veoma mala proporcija ljudskog roda oseća tu upitanost kao nepoznanicu na koju ima potrebu da odgovori; kao drugo, tajna je u doživljaju većine ljudskog roda, predvođene vodećim jahačima društvenih mreža, a svakako i birokratijom,u njihovom doživljaju da oni znaju sve odgovore na velika pitanja o životu čoveka.

Osnovno pitanje ovog teksta jeste pitanje odnosa prema lavu koji se nameračio da te pojede.

Ali, nije to tek tako prosto pitanje. Ti vidiš gladnog lava na nekih 200 metara od sebe, vidiš da je on već zacrtao svoj izbor u ponudi jelovnika datog trenutka o kome pričamo – tebe. Ti imaš pušku kao evolutivni tehnološki proizvod koji čoveku daje prednost nad drugim živim bićima na planeti, ali u isto vreme imaš i svest o tome da je najstrožije zabranjeno ubiti lava na toj teritoriji.Ta svest o tome da ne smeš raditi ono što je zabranjeno jeste drugi evolutivni proizvod koji čoveku daje prednost nad drugim živim bićima na planeti. Ako ubiješ lava, patićeš. Delom zbog realne kazne što si prekršio administrativni zakon, delom zbog osećanja moralne krivice što si se oglušio o taj zakon.

Da ne pričam o patnjama procesa donošenja odluke u magnovenju, patnjama zbog lične nesigurnosti u vlastitu veštinu rukovanja puškom, patnjama koje proistču iz ne baš jasne isprepletenosti svih prethodno navednih patnji.

Kontemplacija ovog tipa, u kasne sate, daje nam mogućnost i vreme da na miru razmislimo o opcijama za rešavanje problema, daleko od lava i rasterećeni potrebe donošenja odluke u magnovenju. Nažalost, tih opcija nema previše, i nažalost, moramo se opredeliti za jednu, konkretnu.

Prva opcija je pucati u lava odmah, dok je on 200 metara udaljen. Rizik za promašaj je značajan, ali možemo ponovo pucati dok nam se on strelovito približava, s tim što ni rizik ponovnih promašaja nije zanemarljiv, zbog panike, jer u nama raste strah zbog strelovitog približavanja lava. Pritom, u ovoj opciji najviše teretimo sebe zakonskim i moralnim optrećenjima, jer je u toj opciji najteže dokazati da nismo imali drugog izbora.Naime, postoji realna pretpostavka da lav i nije imao nameru da nas pojede, ali smo ga mi isprovocirali na napad našim preuranjenim pucnjima.

Druga opcija je da sačekamo da se lav u svom napadu na nas dovoljno približi, recimo na nekih 30 metara, pa da tada pucamo u njega. Ovim bismo imali dovoljno zakonskih i moralnih opravdanja za svoj postupak. Izazov ove opcije je u nesigurnosti u efikasnost naše odbrane: da li će puška opaliti, da li će nam ruka zadrhtati…

Poslednja opcija je da čekamo ukočeno bez preduzimanja bilo kakvog postupka odbrane, u nekakvoj nesvesnoj nadi u magnovenju da se neće desiti ono što je očigledno, da se npr. lav strelovito uputio ka nama ne da bi pojeo nas, nego mladunče gnua koje je možda tu negde baš iza nas. Ova poslednja opcija apsolutno nas oslobađa od bilo kakvih zakonskih i moralnih prekršaja, između ostalog i zato što pojedeni čovek ne može zakonski da odgovara i ne može da oseća nikakvu moralnu krivicu. Štaviše, steći će se uslovi za dodatnu moralnu gratifikaciju od strane jahača društvenih mreža, jer jedna od njihovih omiljenih tema je poštovanje zakonskih i moralnih principa po cenu ličnog stradanja. Jahačima ne smeta što će u toj gratifikaciji stradalnika uživati samo oni, naprotiv! Za moralno ispravnog stradalnika valjda postoji obećano uživanje u raju.

Napomena: Zamka ove priče je u izjednačavanju lava i njegovog nagonskog ponašanja sa birokratskim sistemom ljudskog društvenog funkcionisanja. Naravoučenije je u tome da je to izjednačavanje potpuno verodostojno. Razlika koja se priviđa samo je optička, potiče od licemernog pretvaranja birokratizma da deluje u skladu sa zakonskim i moralnim principima, a zapravo sledi čiste životinjske nagone. No to je sasvim prirodno.

Vrhovno naravoučenije priče je to da su ljudski zakonski i moralni principi samo prerušeni životinjski nagoni.

I eto, to bi bilo to. Razmislite o tome za koju opciju u susretu sa lavom biste se opredelili. Po meni, na pravoj ste strani ako uopšte imate poriv da razmišljate o tome, ovako nekako, u kasne noćne sate. Ali, morate biti svesni da ste tada u zabrinjavajućoj manjini u odnosu na one koji idu na safari ili letuju/zimuju 3/2 ili 2/1.

Ovaj tekst je isključivo stav aurora