Po pitanju seksualnosti u braku…ja čvrsto verujem da postoji pet kategorija ljudi. Prvi su oni koji vole seks sa jednim partnerom, sigurnost, rutinu, iste mirise, dodire, pokrete, bezbednost i izvesnost…I u tome jako uživaju. Tu im je najlepše i ne bi legli sa nekim nepozatnim i tuđim ni po koju cenu.

Drugi su oni koji se razvode kada im seks sa jednim partnerom dosadi, a neće da varaju jer im je to moralno neprihvatljivo, a seksualnost je jako važna i esencijalna za njihovo telesno i mentalno blagostanje.pa im brakovi kratko traju, to je sasvim legitimno, i na neki način čestito. No, sa veoma skupom cenom.

Treći su oni koji varaju i zabavljaju se sa strane, oni koji jednostavno odvoje svoju porodičnost i ljudsku ljubav prema svom partner od svoje seksualnosti koju namire na drugom mestu. Ispune se utiscima, energijom, lepotom, sjajnim trenucima, pa se lepo vrate svojoj kućijoš bolji.

Četvrti su oni koji eksperimentišu, koji se toliko vole i razumeju i koji su na tom nivou emancipacije da više nemaju tajni jedni pred drugima pa im je savrešeno ok i da vise sa plafona ili da probaju bilo koju novotariju ili igračku, da zajedno gledaju filmove ili čitaju knjige koje ih uzbuđuju, pa razgovaraju o tome. I sabiraju utiske koji će ih još više uzbuditi. Povremeno se podruže sa nekim drugim parom ili dovedu još nekoga kod sebe u postelju ili dozvole svom partneru koga obožavaju da ima seks sa drugim ljudima.   Jer, znaju da će mu to značiti i produžiti mu život što im je i najvažnije.

Oni koji uživaju neopterećeni lažnim moralom, načelima okoline ili malograđanštinom, i ne dozvoljavaju da ih drugi uče šta je lepo već to sami sebi otkriju pa naprave uslove za kompletni ugođaj.

Pet su onii koji ćute i trpe. Nemaju s kim u svom rođenom braku da porazgovaraju o tome koliko im je dosadno, banalno i ponekad zaista mučno i neprijatno da spavaju sa svojim rođenim partnerom. Ali iz nekog razloga ne mogu da budu nijedna od gore ponuđenih opcija, pa onda tu neutešnu libidinoznu energiju sruče u frustraciju i psihopatologiju u gorem, a kreativnost i stvaranje na nekom drugom životnom polju u boljem slučaju. Ili jako porade na sebi da bi obezbedili sebi poziciju da mogu biti jedni od gore pomenutih.

Sveštenicima je lako

Oni imaju knjigu u koju pogledaju i imaju uputstvo za svakoga ko veruje.

U religioznim zemljama je seksualnost zato i religiozno uslovljena i zato smo mi do seksualne revolucije sedamdesetih godina prošlog veka imali ogroman procenat neurotičnih jer ljudi nisu mogli da se uklope u seksualnost zvanu „venčaj se pa spavaj sa svojim partenrom do kraja života…a najviše onda kada praviš decu“ – hteo ti to ili ne, i bez obzira na to kakav si i kakve su ti potrebe.

Nama koji se bavimo duševnim zdravljem ljudi je mnogo teže.

Mi nemamo tu knjigu.

I kod nas ne postoje Istine, već samo mišljenja i stavovi podložnidiskusijama,analizama,argumentacijama,proverama i zaključivanju, što smatram i suštinom i najvećom lepotom intelektualnosti.

Mi moramo prvo da sednemo sa klijentom…da vidimo gde je zapelo i otkrijemo kako je sve počelo, pa da izlistamo ponuđene opcije za spas, pa da onda razmotrimo zajedno sa njim šta se najviše uklapa u njegov autentični sistem vrednosti, pa da otklonimo otpore, mehanizme odbrane i iracionalnosti koje smetaju, pa zajedno procenimo šta je to što bi mu moglo doneti najdugoročniji i najveći mogući hedonizam, pa da pustimo klijenta da sam odluči.

I da potom analiziramo posledice kad se vrati iz tih odluka, naslađujemo se slušajući dobre priče ili saosećamo kad su loše.  I menjamo ponovo sve naglavačke ako nisu prvi put dobro izabrali.

A teško je i ljudima.  Jer danas više nije pitanje kako se uklopiti u religioznu dogmu, već šta izabrati od svih mogućih načina življenja. Pa je zato i svačija odgovornost za svoju ličnu sreću mnogo veća.

Ali je zato sada i neuporedivo lepše.

Jer je po meni, uvek bolje ručati za nekim raskošnim švedskim stolom, uzeti od svega po malo, pa drugi put sipati baš ono što se nama najviše dopada i što je ubedljivo najlepše po našem ukusu, nego imati jedno tipsko jelo za sve.  Pa kome se ono igrom slučaja dopada super, kome ne nek trpi ili ostane gladan.

Životnjama je lako.

Vidi…uzbudi se…pojuri…uživaj…oplodi…i teraj dalje…

Veliko je pitanje da li smo mi Homo Sapiensi kao vrsta monogamni. I da li postoji veća pokretačka sila na ovom svetu od zaljubljenosti i strasti. Od želje za nečim novim.

Prava je nesreća što ta sila, možda baš i zbog te razorne snage jako teško može dugo da traje. Kao i sve što brzo gori. A mi živote ipak živimo decenijama, a ne na vikende.

Zaljubljenost i seksualnost idu savrešeno zajedno. I tu je sve ok.  Do godinu dana koliko ta zaljubljenost obično maksimalno traje. Posle toga u tri četvrtine slučajeva ostane samo pepeo, a u jednoj četvrtini ostane ljubav.

A seksualnost je čudna živuljka, koja ili pođe sa tom ljubavi ili ne. A onda je tek ogromno pitanje da li je uopšte mudro što seksualnost vezujemo za ljubav, koja je neuporedivo uzvišenija, jača, dugoročnija i sveprožimajućija stvar.oko koje je najbolje napraviti naše najdugoročnije odnose, ili Kuću.

A još upitnije je da li seksualnost treba vezivati za brakove i porodičnost, da ne kažem kredite, karijere, rodbine i prekomplikovane oklonosti koje će nam život sigurno doneti.

A tek za religioznost, koja nam može jako pomoći za neke druge stvari…

I pitanja koja su mnogo značajnija, pogotovo ako se podignemo sa nivoa relogioznosti na nivo duhovnosti, gde je sve mnogo jasnije. Osim naravno kod srećnika koji su sebi našli sve na jednom mestu. Ali njih je zaista jako malo. Ostali se moraju snalaziti i prilagođavati.

Ali nije li to najbolja moguća opcija za nas pobednike evolucije koji imamo ovoliko velike mozgove? Za razliku od životinja…koje imaju samo jedan utabani put.

Naše mogućnosti su nepresušne. Samo trebamo otkriti ko smo mi, šta nam je važno i šta će nas učiniti najsrećnijim na najduže staze.

A to je uvek moguće.