Marko Tasić i Đorđe Jovanović bili su sinoć obezbeđenje na glavnom ulazu novog stadiona Leskovca, na kome se igrao evropski meč. Zanimljivo je da su ovu mladi momci došli iz Pariza na odmor pa su na poziv nekih prijatelja došli da pomognu.

„Nama nije teško, mi sličan posao radimo i u Parizu, gde živimo nekoliko godina“, pričaju za Jugmediu ovi mladići.

Pitamo da li postoji razlika u organizaciji obezbeđenja. Odgovaraju da je skoro isto. „Ali ovde u Leskovcu su ljudi malo drugačiji, nenavikli na ovakv red i disciplinu“, konstatuju.

Za stadion kažu da je prelep i da ni u Parizu nisu videli tako „skockan“ objekat.

„Naravno, ima tamo, pored nacionalnog, još nekoliko stadiona većih od ovog i takođe prelepših, no ovaj je nekako najednostavniji u svojoj lepoti“, kažu pošto su prethodno pogledali unutrašnjost stadiona u Leskovcu.

Zašto su izbarali Pariz za rad i život i kada planiraju da se vrate, bilo je naše neizaostavno pitanje.

„Ne bih rekao da ćemo se brzo vratiti. Jer, ovde bismo radili za 40.000 dinara. Koji je to novac – 350 evra. Pa može li s tim da se živi? Naravno može, ali bedno, a ja neću svoju mladost, generalno, svoj život da provedem u bedi i stalnoj nadi da će biti bolje. Neće, uvek je bilo ovako. U Parizu, Francuskoj, generalno na zapadu, možeš svakog trenutka da promeniš posao za još bolja primanja“, priča Marko Tasić.

Ipak, kao svaku prvu generaciju koja ode iz zemlje, Srbiji i ovom slučaju Jagdodini, vuče ih nostalgija.

„Telom smo tamo, duša nam je ovde. Srbija ne izlazi iz glave“, pričaju momci.

A onda nastavljaju o onoj ružnijoj strani grada svetlosti.

„Pariz je užasan. Iako je isprepletan metroima, do posla putuješ sat i po i toliko nazad, pa ceo dan prođe u poslu i putu. S druge strane, izbeglice na sve strane. Spavaju pod mostovima, po ćoškovima, u metroima, posebno kad se odmakne od centra je –  užas. Mase oznojenih ljudi iz Afrike, Azije, sa svih strana sveta“.

Iako su tamo više godina, još se nisu navikli na takvu atmosferu.

„Urpkos tome, ostajemo. Zažmurimo na takve slike i guramo dalje, krčimo sebi put. Mi bismo najviše voleli da se vratimo kada bismo mogli da zarađujemo isto kao u Parizu, no te se nikada neće desiti“, zaključuju mladići koji su posao obezbeđena sinoć radili veoma profesionalno.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa grada Leskovca koji je dodelio sredstva.