Rođena u učiteljskoj porodici kao treća ćerka, od detinjstva pa do danas ostala je verna učenju. Kao devojka napustila je Vlasotince i prešla u Vranje, gde se školovala, udala, rodila decu i radila. Već 15 godina živi u Novom Sadu, gde pored rada u školi organizuje međunarodne edukacije. Svaki slobodan vikend provodi u Vlasotincu, gde pored druženja sa rodbinom sarađuje sa obrazovnim i kulturnim ustanovama. U vremenu kada je srpska prosveta na dnu, primer učiteljice Danice sija poput zvezde vodilje. Njena volja za znanjem i životna energija povezuju Vlasotince, Vranje i Novi Sad.

Vi potiče iz stare građanske vlasotinačke porodice. Šta biste rekli o Vašem poreklu?

Uvek su me zanimale priče iz prošlosti moje porodice. Prababa Jelisaveta  je iz porodice Šušulić, čukundeda Đorđe – njen otac, bio je rabadžija i vinogradar. Najstariji predak čije ime znam je navrdeda Koca Šušulić.

Porodična kuća je u mahali Šušulića, a moje devojačko  prezime je Anđelković. Anđelković je bio moj pradeda Nikodije, koji je 1895. došao iz Zlatićeva u Vlasotince i vrlo brzo od trgovačkog pomoćnika postao ugledni trgovac. Ženi se Jelisavetom, otvara veliki dućan u čaršiji iznad koga je bio stan za porodicu, a zatim  postaje vlasnik dućana koga, nažalost, nikada nije aktivirao jer je nestao u vihoru Velikog rata u svojoj 33. godini života. Bio je vojnik Dunavske divizije, poslednji put viđen u peći pred kraj 1915. godine. Prabaka se onda vraća kod oca Đorđa i majke Đurđe, koji su poudali kćerke (četiri kćeri i jedan sin) a sin im je stradao neposredno pred Veliki rat kao vojnik artiljerac, te je ona sa svoje troje siročadi dočuvala oca i majku i nasledila imanje.Nikada nije skinula crnu maramu i nikada nije prestala da se nada da će joj se njena velika ljubav Nikodije vratiti, sve do smrti 1964.

Zašto ste iz Vlasotinca otišli u Vranje?

Najmlađa sam od tri ćerke Nikodija i Vere Anđelković. Dve starije sestre Bojana i Milena su ostale da žive u Vlasotincu, a ja sam već sa 12-13 godina znala da ću otići iz rodnog grada.Gde i kako nisam tada ni slutila. Znala sam da želim da učim i da se bavim istraživačkim radom. Knjige su bile moj život, čitam i pišem od 4. godine, jer sam kao učiteljsko dete od malena bila okružena knjigama.

Odlazak u Vranje je bio splet okolnosti. Nakon prvog neuspelog susreta sa hirurgijom, kao učenica Medicinske škole, donosim odluku da promenim školu. Oktobra 1982. odlazim u Vranje, upisujem Pedagošku akademiju „Ivo Andrić” i pronalazim sebe. Ta škola, današnji  Pedagoški fakultet, u meni je podstakao još više želju za učenjem i istraživanjem u oblasti obrazovanja. I danas čuvam nagrade i knjige koje sam dobila za ostvarene rezultate iz oblasti filozofije iz Fonda Radivoja Raše Markovića, kao i iz oblasti književnosti i pedagogije. Škola mi je dala slobodu da razvijam potencijale i to kroz konstruktivni dijalog i uz uvažavanje ideja koje smo kao generacija imali. Neizmerno bogatstvo za mlado biće.

Da li biste nešto više kazali o vranjanskom periodu Vašeg života?

Ljubav je prva reč koja me asocira na Vranje. Sa Vranjem sam se susrela još kao mala kada bih odlazila kod tetke Jelene, očeve sestre, ali pravi moj susret sa ovim posebnim gradom jeste  period školovanja, a kasnije i vreme formiranja porodice.

Kao šesnaestogodišnjakinja sam prvi put osetila duh starog, Borinog Vranja. Otac mi je često govorio dijaloge iz „Koštane” jer je i on Učiteljsku školu završio u Vranju, ali sam tek tada mogla i lično da naslutim čaroliju grada pod Pržarom. Ljubav koju sam spoznala i brak sa suprugom Jovanom, koji evo traje 35 godina, čine da Vranje ima posebno mesto u mom srcu, jer sam u njemu rodila i dva Vranjanca, naše sinove Miloša i Filipa.

Život u Vranju je bio isprepletan težnjama, uspesima, poteškoćama… ali i daljem učenju i usavršavanju. Suprug i ja imamo stav da svako od nas može i treba da se u braku razvija i raste uz podršku onog drugog, kako u ličnom tako i profesionalnom pogledu.

Nakon završetka Više škole za učitelje, završili smo Višu školu za vaspitače, zatim i Učiteljski fakultet 1998. godine. Na Pedagoškom fakultetu stekla sam zvanje doktora nauka metodike razredne nastave 2019. godine, što je za mene bilo ostvarenje sna devojčice, koja je znala da odlazi iz rodnog grada kako bi se bavila naukom i istraživanjima.

Profesionalni razvoj za osobu poput mene, koja devet godina kao politički nepodobna nije mogla da se zaposli u struci bez obzira na uspehe i visok prosek tokom studiranja, bio je turbulentan. Od 1995. dobijam posao učiteljice u OŠ „1.maj” u Vrtogošu, selu nadomak Vranja, gde već 2001. godine postajem direktorka škole. Škola ima dve osmogodišnje i četiri četvororazredne škole u šest seoskih naselja. Tadašnji nadzornici prate moj rad i pozivaju me da budem jedna od kreatorki  i  voditeljki obuka čuvene Gašine reforme obrazovanja 2003. godine. To, kao i uspešno rukovođenje školom, preporučilo me za mesto prosvetnog savetnika Ministarstva prosvete, te sam na to radno  mesto primljena januara 2004. godine, položila ispit za rad u državnim organima i sa posebnim zadovoljstvom radila savetodavni rad sa koleginicma i kolegama u Pčinjskom okrugu. Kada je politika umešala prste, septembra 2005.godine, bivam proglašena za tehnološki višak i vraćam se u nastavu, ovaj put u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ u Vranju, gde ostajem do 2008. godine, do odlaska u Novi Sad.

Tokom života u Vranju uplovila sam i u političke, a i vode civilnog sektora. Bila sam jedna od organizatorki protesta protiv tadašnje vlasti, ali sam nakon imenovanja za  direktorku škole politiku prepustila nekim drugima. Lično smatram da direktori obrazovnih ustanova treba da budu nestranačke ličnosti, jer brinu o kolektivu dece i visokostručnih kolega, te politilčkoj konotaciji nije mesto u obrazovanju.

Civilni sektor je za mene bio izazov, jer sam dobila priliku da kao građanka mogu da doprinesem rešavanju nekih životnih pitanja. Tako sam sa saradnicima 2002. godine osnovala Centar za zaštitu dece od mentalnog, fizičkog i seksualnog zlostavljanja i zloupotrebe „DETINJSTVO“ preko koga sam radila projekte sa decom i odraslima, obavila veliko istraživanje o nasilju nad decom i učestvovala  u kreiranju Protokola o postupanju u slučajevima nasilja u period od 2006. do 2007.

Na inicijativu Saveza učitelja RS uključujem se u projekat uvođenja inkluzivnog obrazovanja u obrazovni sistem u Srbiji i postajem kooridnatorka MIO mreže za Vranje (2006-2008).

To je podrazumevalo česta putovanja, obuke sa decom i odraslima, a u isto vreme je bilo potrebno ispratiti rast i razvoj naše dece, Miloša i Filipa, uklopiti dolazak u Vlasotince – jer sam svaki slobodan vikend volela da dođem u rodni grad, tu  gde mi se snaga obnavlja, a volja raste. Nije mi ništa bilo teško, radila sam ono što volim.

Poslednjih godina živite u Novom Sadu. Kako ste iz grada Bore Stankovića prešli u Srpsku Atinu?

Period proveden u Vranju je završen odlukom da se ide dalje. Često pomislim na Crnjanskog i njegov „beskrajno plavi krug i u njemu zvezdu“ i pitam se koliko je u meni ta potreba da idem dalje zapravo naša iskonska želja da novo postane poznato, te da iza nekog plavog kruga postoji nešto što na mene čeka i što valja otkriti, dodirnuti, ostvariti.

Novi Sad je miran grad širokih bulevara, uljuljkan talasima Dunava u zagrljaju Fruške  gore, osvaja na prvi susret. Izbor da dođemo u Novi  Sad je bio deo našeg porodičnog plana. Moja karijera prosvetnog savetnika u Vranju je bila prekinuta nečijom voljom, učiteljica mogu biti bilo gde, ali mi je bilo potrebno da pronađem inspirativni prostor koji će podržati moj dalji razvoj, a šta ćete bolje od grada koji ima Maticu srpsku. Kada u 42. godini promenite sredinu u kojoj ste gradili život prethodnih 20 godina i sa dve putne torbe krenete put izazova, to znači da je ona volja i istrajnost  predaka proradila u vama.

Pogled na, sada već petnaestogodišnji život u Novom Sadu, obeležile su osamostaljivanje naše dece i naš profesionalni rast. Grad u kome trenutno živimo je otvoren za ljude koji su spremni na saradnju, te smo i mi vrlo brzo pronašli put do saradnika i partnera u mnogim oblastima našeg delovanja. Iako se po tempramentu razlikuju od južnjaka, Novosađani su iskreni u nameri da podrže dobru ideju, te smo preko projektnih aktivnosti bili  prepoznati i od pokrajinskih i gradskih institucija. Muzej Vojvodine, Prirodnjački muzej, OPENS, Društvo učitelja, mnoge osnovne i srednje škole su naši saradnici na projektima, te slobodno mogu reći da je boravak u Novom Sadu doprineo ostvarivanju želja one devojčice sa početka priče. Radim kao učiteljica u OŠ „Mihajlo Pupin“ u Veterniku, ovo mi je završna godina četvrte generacije, sa kojom kao i sa svim prethodnim, radim po inovativnim modelima, povezujem dobru staru tradiciju i uvodim pristupe koji mlađim generacijama prijaju.

Porodično donosimo odluku o formiranju Trening centra „KOCEVSKI“, koji se od 2011. godine bavi edukacijom prosvetnih radnika. Akreditovali smo kod ZUOV 20 programa stručnog usavršavanja, koje je pohađalo više od 5000 prosvetnih radnika širom Srbije, realizovali međunarododne konferencijeiI i sa preko pedeset članova Saveta TC „KOCEVSKI“ uspešno ostvarujemo misiju unapređenja pristupa obrazovanju, osluškujući potrebe dece i prosvetnih radnika.

Drugi stub rada TC „KOCEVSKI“ jeste franšizni program Skaut rendžer organizacije, kojoj smo postavili temelje na izvornim dostignućima srpskih naučnika, te u mnogim školama rade sekcije i Klubovi u kojima deca stiču elementarna znanja o suživotu sa prirodom, što se pokazalo preko potrebnim znanjem u eri posledica klimatskih promena. Iza sebe imamo preko 30 kampova u Srbiji, Grčkoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, plovidbe Južnom Moravom i kanalom DTD. Autorka sam i kuvara za pripremu hrane tokom boravka u prirodi.

Pre nekoliko godina ste realizovali izložbu fotografija Vaših predaka u Vlasotincu. Recite nam nešto više o toj izložbi, ali i o knjigama Vaših roditelja koje ste priredili.

Imali smo ideju kako da se odužimo Vlasotincu i našim precima. Konkurisali smo kod Ministarstva kulture i dobili projekat pod nazivom Vlasotinački vremeplov (2015). Želja nam je bila da prikažemo način odevanja Vlasotinčana u peridu od 1900. do 1941. godine, koji se ni po čemu nije razlikovao od mode u prestonici u to doba. Fotografije smo sakupljali od naših rođaka i prijatelja iz starih vlasotinačkih porodica. Skenirali smo ih, obradili i uveličali, kako bi bile prikazane na izložbi u Zavičajnom muzeju. Uradili smo prigodni album sa fotografijama, a sve velike fotografije poklonili gradu .

Otac  Nikodije, bio je vešt u crtanju i slikanju, te je po odlasku u penziju sa našim sinovima pokrenu priču o Koji iz vinograda, kornjači (koja je i zaštitni znak naše porodice) iz Stranja i tako je korak po korak nastala knjiga „Sećanja”. U njoj su njegove priče iz detinjstva, pesme koje je poklonio nama, pesme o Koji i njegovom vinogradu na brdu Stranje. U knjizi je i stilizovana porodična loza, upravo nacrtana kao vinova loza, simbol našeg grada, čime smo sačuvali uspomenu na pretke i potomcima ostavili zavet za budućnost. Otac nije dočekao da se knjiga odštampa, a i prerana smrt sestrića Dragana je u tom periodu bila bolni udarac za sve nas, te smo knjigu objavili tek 2003. godine.

Majka Vera, rođena Ranđelović, imala je zanimljivu životnu priču. Rođena je u Donjem Dejanu, ali je kao dvogodišnja devojčica otpočela novi život u Velikoj Plani. Završila je Učiteljsku školu u Jagodini, jer deda nije mogao da je školuje u gimnaziji i na Medicinskom fakultetu, te je ona morala što pre da dođe do posla i pomogne porodici. Životni put je vraća na jug. Život učiteljice, a kasnije i majke sa troje dece u Jakovljevu i Donjem Dejanu u to vreme je bio pun  teškoća, a u školi se radilo u kombinovanom odeljenju sa po četrdeset učenika. Ona je u svojoj 82.godini života započela pisanje svoje knjige. Godinu dana pred njenu smrt, suprug i ja smo štampali njenu knjigu „Sećanja jedne učiteljice“. U toj knjizi sam uradila porodično stablo u obliku šljive za naše Ranđeloviće koji su uvek bili poznati po dobroj šljivovici.

Njihove knjige se nalaze u spomen sobama škola koje su završili. Tatina na Pedagoškom fakultetu u Vranju, a mamina na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini. Nakon njene smrti, uspostavili smo odličnu sradnju sa ovim fakultetom, jer na žalost nije se ostvarila njihova želja da im mama bude gost na proslavi velikog jubileja 150 godina Učiteljske škole.

Vaši edukativni projekti su međunarodnog karaktera, ali u njima učestvuju i vlasotinačke obrazovne institucije. Kako uspevate da povežete lokalno i globalno?

Projekti iz ERAZMUS+ programa su nastajali iz potrebe da se umrežimo i povežemo sa prosvetnim radnicima iz okruženja, te evo drugi projektat za redom završavamo sa uspehom. U svemu što radimo suprug i ja, naša porodica uopšte, trudimo se da uključimo saradnike iz Vlasotinca i Vranja. Niti koje nas vežu za rodni kraj nisu pokidane, znamo da se u Vlasotincu vredno radi i da ima izuzetnih ljudi i aktivnost, te otuda i saradnja sa PU „Milka Dimanić“, osnovnim i srednjim školama, ali i sa TO u Vlasotincu.

Krajem avgusta, na Međunarodnoj konferenciji, naši gosti su bili i učitelji i vaspitači iz Vlasotinca. Imali su šta da kažu našim saradnicima iz Slovenije, Bugarske i Severne Makedonije, a posebno nam je zadovoljstvo što i oni prihvataju naše pozive na saradnju i spremni su da idemo i dalje u nove projekte. To što je Vlasotince manja sredina ima svoje prednosti u oblasti obrazovanja, jer se mnoge aktivnosti mogu lakše realizovati, te nam je i bio cilj da to i prikažemo međunarodnoj javnosti, što se pokazalo kao pun pogodak.

U sradnji sa TO Vlasotinca, imali smo promociju rada skaut rendžera na temu priprema hrane u prirodi, tokom manifestacije Ukusi juga 2018. godine. Planiramo nastavak saradnje, jer Vlasotince ima izuzetne potencijale što se tiče aktivnosti skaut rendžera na temu suživota sa prirodom.

Kakvi su Vaši planovi i da li u njima ima mesta za Vlasotince?

Uglavnom sam išla i idem tri koraka ispred, možda to neko zove intuicijom, a za mene je to dobro promišljanje aktulenog i potrebnog. Planovi idu u pravcu kreiranja novih oblika obrazovanja za zanimanja potrebna budućnosti. Naš TC “KOCEVSKI” ima dobru saradnju sa visokoškolskim ustanovama u Jagodini, Kikindi i Beogardu koje obrazuju buduće prosvetne radnike, kao i potpisan memorandum o saradnji sa ZUOV. To su institucije sa kojima razvijamo nove modele saradnje i uskoro će se i prvi novi programi definisati, očekujem već krajem ove godine. Edukacija ostaje prioritet, pa eto i prekograična saradnja, pozvana sam da budem gost na projektu kod učitelja u Hrvatskoj u vezi sa hibridnom nastavom, jer je to polje mog interesovanja i upravo pišem priručnik za nastavu koja se odvija u okvirima IKT.

Boravak u Vlasotincu mi prija, godine čine svoje, što si stariji, to si bliži korenima. Ima i uvek će biti mesta za Vlasotince i Vlasotinčane u mojim planovima, jer smo potvrdili da se dobro razumemo, da postoji dobra volja te je u planu inteziviranje saradnje preko zajedničkih projekata ali i iniciranje skaut rendžerskog centra za edukaciju dece i mladih u oblasti ekologije.

Očigledno da je imate impresivnu radnu biografiju. Kažite nam kako ste uskladili porodicu i posao?

Vratiću se na početak priče, potičem iz porodice gde se opstajalo upravo zahvaljujući sopstvenim snagama, unutrašnjoj motivaciji i volji da se ide napred. To sam ja. Objavljeni radovi u mnogim časopisima, a ima ih oko dvadesetak, izlaganjana velikom broju stručnihi naučnih skupova, akrediotavni programi stručnog usavršavanja, šest odobrenih udžbenika, nekoliko knjiga i vežbanki,  doktorat i sada zvanje pedagoški savetnik, za karijiru započetu u kombinovanom odeljenju u Jastrepcu, pokazatelj su da, osim što su čudni putevi Gospodnji, volja za znanjem i životna energija su još čudnije.

Porodica je uvek bila na prvom mestu. Doborobit naše dece takođe. To se nikada nije dovodilo u pitanje, zato sam odužila sa doktorskim studijama, jer sam u tom periodu procenila da sam deci i porodici potrebnija. U Novom Sadu su i Miloš i Filip bili početnici, bili smo jedni drugima oslonac. Živeli smo zajedno do 2014. a onda su krenuli svojim putem. Bili su mi neizmerna podrška u borbi sa rakom dojke.  Obojica su završili turizam i svoji su ljudi. Uvek smo bili upućeni u ono što onaj drugi radi. Njihovi saveti i predlozi su mi dragoceni, oni su moji najbolji recenzenti, najbolji savetnici, jer ime i obraz nemaju cenu, a ja to njima ostavljam u nasleđe.

Energiju dobijam dugim šetnjama, putoterapijama, obilaskom dvoraca Vojvodine, zamkova, manastira i srednjovekovnih gradova stare Srbije i to u društvu mog Jovana, kao i naših ljubimaca Tare i Arčija koji neizmerno uzvraćaju ljubavlju svu pažnju koju im kao ljubimcima pružamo.

Kako sam uspela? Otimala sam vreme od same sebe. Radila po kuhinji i učila, putovala do posla autobusom i čitala, biblioteka Matice srpske je bio moj izlazak sa prijateljicama. Tokom kampova na kojima sam skautima pripremala hranu – pisala sam naučne radove, bilo na moru ili planini. Tokom zračenja i hemioterapija realizovala sam ERAZMUS+ projekat, posle zračne terapije mlađi sin bi me vozio na radionice sa partnerima, a mučninu sam zatrpavala radom – snimala časove za RTS u doba korone, na primer.

Ljubav, porodica i detinjstvo u Vlasotincu  su moji temelji, zato sam mogla da rastem. Rastem i dalje, do nekog novog beskrajno plavog kruga u kome je zvezda, ona, baš moja. Jer moje ime je ime zvezde.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.