Učitelj po obrazovanju i profesiji, Zoran Ilić iz Leskovca je sa grupom stručnih ljudi 2017. godine osnovao Udruženje roditelja i nastavnika, partnerski za obrazovanje – Leskovac, koje je u međuvremnu preraslo u jedno od najvećih i najstručnijih u gradu na Veternici, sa velikim brojem licenciranih saradnika za sve vrste podrške deci sa posebnim potrebama, a među saradnicima su psiholog, pedagog, defektolog, master profesor fizičke kulture, viši fizioterapeut i spoljni saradnik neuropsihijatar doktor Jelena Stevanović. Reč je o „Kući veština“, smeštenoj u adekvatnom prostoru i sa pomagalima neophodnim za rad sa decom, roditeljima, učiteljima i nastavnicima.

Na prvi pogled ovaj prostor impresionira, kao i sam rad sa decom.

„Bio je to jedinstveni prostor od oko 170 kvadrata, pa smo ga mi s malim nekim radovima, pretvorili u tri prostorije, nekada mogu da budu i četiri prostorije jer ima pokretna vrata u sali u kojoj držimo obuke, vežbe fizičkog razvoja, a ta sala isto može biti sala za seminare, obuke, za grupne sastanke sa roditeljima i nastavnicima, sa našim ličnim pratiocima, kojih u ovom trenutku ima više od 40. U „Kući veština“ smo od 2019. godine. Da, tačno je, svi se iznenade kada uđu u našu kuću, ali želim da napomenem da imamo saradnju sa Udruženjem distrofičara zbog dece kojima je otežano da dođu do sprata na kome se nalazi naša organizacija.

Šta u slučaju vaše organizacije podrazumeva usluga lični pratilac?

Sama usluga lični pratilac podrazumeva da se pruži podrška detetu od trenutka uzimanja od kuće – da se pomogne da spremi knjige, stvari, da se obuče, pa sve dok se ne odvede do škole, a kasnije vrati kući. O angažovanju na časovima odlučuje se u saradnji sa nastavnikom iz tima škole. Pre nego dete uđe u program, radi se individualna procena o dodatnoj podršci. Postoji i socijalizacija van škole. Znači, vreme koje pratilac provodi u šetnji do škole, uključivanje u saobraćaj, društvo, prodavnicu, u kupovini na trafici, u snabdevanju užinom… To je jako bitna komponenta života, a to je socijalizacija. Tu je zadužen lični pratilac. Tu mi pokušavamo da osnažimo i ličnog pratioca, da kod svakog od njih razvijemo snažnu socijalnu komponentu, da zna kako da postupa sa detotom, kako da razgovara sa njim i reaguje u nekim svakodnevnim mogućim situacijama. To znači, da se istovremno odvijaju dva procesa – osnaženje i obuka pratilaca s jedne, i s druge strane socijalizacija dece.

To je odgovoran i kompleksan posao. Kakao ste se odlučili za ovu uslugu?

Uslugu lični pratilac uveli smo još 2017. godine, a nešto kasnije odlučili da tu uslugu podignemo na viši nivo, odnosno, od februara 2020. godine, kao licencirani pružilac usluga smo postali organizacija koja pruža više od usluge ličnog pratilaca, a to su sve ove stvari koje možete da vidite kod nas. Jednostavno, osluškivali smo praksu koja se dešava u Srbiji, praksu u svetu, bez obzira da li je autizam ili bilo šta drugo što dete svrstava u grupu sa razvojnim problemima. Na taj način pomažemo i deci i roditeljima i nastavnicima i celokupnoj društvenoj zajednici. Samim tim što ih činimo vidljivim, činimo ih i prihvatljivijim. Ne želimo da se ta deca prvi put pojave u nekim godinama kada im svet postane čudan, da je svet drugačiji od onoga kakvim ga oni vide. Ne želimo da žive iza neke gvozdene zavese i da misle da ne postoje ljudi koji se razlikuju, fizički ili na neki drugi način“.

U kom uzrastu dete dobija ovu uslugu koja se odvija na putu od kuće do škole i nazad, i u vašim prostorijama sa stručnim osobama?

„Uglavnom od prvog razreda osnovne škole. Naša iskustva govore da je lični pratilac za rad sa detetom van škole potreban od dana kada ono krene u prvi razred. Tek tada se može biti siguran da će ono kroz školu proći bez problema sa prihvatanjem od strane vršnjaka. Oni u prvom razredu svi imaju svoje probleme. Uglavnom niko od njih ne zna da čita, kao i naše dete s pratiocem. Svi krenu da napreduju. Ali svi primete da on ne može da prati njihov tempo. Međutim, deca ga prihavte takavog kakav je jer su ga zavoleli zbog nečega drugog, nešto što neguje, neke specifičnosti, sve postane simpatično, pa to postaje zaštitni znak odeljenja. Ta dece se negde i nauče da čitavog života nekome pružaju pomoć, postaju humaniji, pa je korist dvosmerna.

Pored psiholoških, defektoloških, korektivnih i usluga fizičkih vežbi, koje još usluge pružate u prostorijama organizacije?

Trenutno radimo na projektu kojeg finasira EU u pratnesrtvu sa Vladom Srbije preko programa EU Pro plus, koji traje od marta do 16. oktobra 2023. Reč je o projektu „Uvođenje usluge neurofitbeka kao dodatna podrška u kriznim situacijama“, kao što je bio Kovid na primer. Neurofitbek je uvozni aparat, iz Kanade, pruža podršku svakom detetu koje je u usluzi lični pratilac. Po projektu, pruža se podrška i roditeljima, nastavnicima i učiteljima, koji su u stalnoj komunikaciji sa tom decom. Pošto je to veliki projekat, mi smo napravili plan da to bude različitog uzrasta, različita polna struktura i deca i sve ostale grupuacije – roditelji, nastavnici i pratioci.

Kako se realizuje terapija i da li ste već u mogućnosti da primetite pozitivne pomake?

Do sada smo imali oko 600 tretmana, a krenuli smo da radimo krajem marta, početkom aprila ove godine. Dnevno smo imali po 8  i više tretmana, uvek kada je moglo, pa smo preko leta pravili malu pauzu. Tretmani podrazumevaju da se na početku vrši procena da li neko dete može i koju bi stranu ojačavali i osnaživali. Dete dolazi, seda u udobnu fotelju, posmatra ekran i pokušava da snagom volje i uma, koncentracijom, pokrene igricu koju mi pustimo na kompjuteru i to sve bez upotrebe miša, ali sa pokretom mišića u glavi i umom ono treba da pokrene igricu. Ono što se postigne, a postiže se, to je trajno, kao kada se nauči vožnja bicikla. 16. novembra ćemo predstaviti efekte našeg projekta kao što ćemo i odštampati istraživanja koje sprovodimo, publikaciju s kratkim vodičem za terapeute kojih ima u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni sa našim iskustvima. Na to smo se rešili jer smo i mi bili u velikom problemu da nađemo adekvatna rešenja  i odgovore, kako za terapeute, tako i za roditelje. Da se, jednostavno, sada vidi šta to nudi i da se odagnaju neki strahovi i dobiju znanja koliko se može.

Koliko dece prolazi u ovom ciklusu kroz terapiju na neurofitbeku?

U ovom projektu je 48 dece, roditelja, nastavnika i ličnih pratilaca, a što se dece tiče, njih 19 prolazi kroz obuku na aparatu. Svako od njih ima po dvadesetak i više tretmana. Nismo sve roditelje uključili. Cilj uključivanja roditelja je da budu mirniji i snažniji kako bi se lakše nosili sa problemima koji ih čekaju kod kuće. Oni budu otvoreniji i to se vidi posle par tretmana. Dobro je što se to dobrovoljno sprovodi i sve što se postigne je trajno. Znači, nema efekat andola. U Leskovcu to ne radi niko sem nas, možda na jugu Srbije, ali mi to ne znamo. Na svim obukama na kojima smo bili rečeno nam je da je to vrsta usluga najnezastupljenija u Srbiji i da je mnogo razvijenija u drugim zemljama. Neurofitbek ne čini dobro samo deci, već i ljudima koji su u svakodnevnom stresu, buntu – biznismenima, menadžerima, zatim, vozačima aviona,  autobusa, tenkova, u svemu. Za fokus pažnje pomaže neurofitbek, kao pomoćno terapeutsko sredstvao.

Odkale ideja za osnivanje jedne ovakve organizacije?

Zato što mi je negde najbliže da radim sa decom kojima je potrebna dodatna podrška, pošto sam i ja lično u toj priči. Kada sam video da nedostaju mnoge stvari, koje su kao podrška potrebne mom detetu, i kada sam krenuo da organizujem takvu vrstu pomoći za svoje dete, osetio sam potrebu da se organizujem kako bi se pomoglo i drugoj deci u sličnoj situaciji. I to me održava. Negde smo svi mi prema svojim afinitetima, negde možemo da se unapredimo i da težimo samo materijalnim stvarima, ali u suštini čoveka ne ispunjavaju samo stvari u smislu dobrog društva, dobre knjige, već, po meni, veoma je važno da čovek ima neku humanu komponentu, da nekada to bude – samo posadi drvo, a nekada i budi prijatelj onome koji ne može na način na koji ti funkcionišeš. Ja sam odabrao i jedno drugo. Jeste, trpi, možda, mnogo toga, možda zbog lične priče, zbog svih moji kapaciteta je ispalo da idem u nekom dobrom pravcu i imam nadu da će biti sve bolje i bolje.

Reč je u projektu „Unapređenje savetodavnih terapijskih i edukativnih usluga za korisnike usluge lični pratilac deteta i njihovih porodica u periodu pojačane potrebe kao što je pandemija“