Milica Jancić je diplomirani defektolog koja je u Udruženju roditelja i nastavnika, partnerski za obrazovanje – Leskovac zadužena za psihofizičke vežbe, i zajedno sa koleginicm Jelenom radi individualne defektološke tretmane i tretmane na neurofidbeku.

Kako roditelji i deca reaguju kada se predloži vežba na neurofidbeku?

Sve je to individualno, ali većina je voljna da proba, da vidi. Mnogi nisu upoznati šta je to, kako funkcioniše rad sa ovim aparatom jer prvi put čuju za njega. Većina dece je bila i kod defektolga i uključena u razne tretmane i onda im to predstvlja neki vid nade za dalje.

Da li su deca srećna kada pokrenu igricu ili tužna kad ne mogu?

Emocije često znaju da izostanu, ali traže kontakt sa terapeutom da vide šta nije u redu. Traže podršku gledajući u naše oči, zbunjeni su u početku.

Kod kog deteta ste imali najveći napredak?

Tretman traje pola sata do 40 minuta, a da li napreduju? S tim u vezi tražimo ocenu i povratne informacije od roditelja. Oni uglavnom primećuju da je bolja pažnja, da im je bolji fokus, koncetracija, retki su slučajevi gde nema promena.

Da li radite i sa roditeljima?

Roditelji su uglavnom uključeni na biofidbeku. Tu se više mere emocionalni odgovori, provodljivost kože, izlaganje stersnoj situaciji, odnosno, kako da se nose sa stresnom situacijama. Imaju i igrice koje se pokreću i zaustavljaju kad nisu fokusirani, tako da je nešto slično, ali ga više koristimo za roditelje, ujedno koriste i u neurofidbek.

Da li vi primećujete promene kod roditelja?

Roditelji zbog obaveza nisu mogli ceo ciklus da isprate, ja sam ovde od maja meseca ove godine i za to vreme primećujem da im rad sa ovim aparatom prija.

Koliko je teško raditi kao defektolog sa decom sa smetnjama u razvoju?

Treba mnogo strpljenja, ljubavi, ne mogu da kažem da je lako, a ako volite to, bilo kakav napredak,  i jedan maleni korak, predstavlja mnogo dobar osećaj. Kad vidimo napredak kod deteta, da smo radeći s njim nešto postigli, zaboravimo na sve šta je bilo i kako smo došli do toga, već gledamo kako dalje da radimo. Tako da je to podstrek da se ide dalje.

Kako neurofidbek pomaže u poboljšanju govora?

Neurofidbek primenjujemo kod dece kod kojih je dijagnostikovan ADHD, odnosno, poremećaj pažnje i hiperaktivnost, kod poremećaja iz spektra autizma, deca i odrasli koji imaju teškoće u učenju, čitanju, pamćenju, pažnji, disanju, problemi sa spavanjem, aksioznnost. Elektrodama možemo da tretiramo i govorno područje, pa ga koristimo i kod dece koja imaju teškoće u govorno-jezičkom razvoju. Prethodno obavljamo razgovor s roditeljima i imamo prikupljenu medicinsku dokumentaciju kako bi videli koje je trenutno stanje deteta, kako bi videli da li je dete uopšte kandidat za tretman i da nam svi ti podaci pomognu kasnije da sumiramo postignute promene i rezultate.

Kakav je prvi susret dece s tim aparatom?

Deca su uglavnom bojažljiva, ponajviše od elektroda. Treba im vreman koje im mi damo da se upoznaju sa njim, da dodirnu i vide da ništa ne boli, a kasnije kako vreme odmiče, oni jedva čekaju da im se nameste elektrode i podesi ekran i da se počne sa igranjem stimulativnih igrica. A govor se stimuliše tako što se postavlja elektroda iznad uva na levoj strani, za govrno područje, kompjuter je uključen, ista je procedura samo sada elektroda nije na centralnom delu glave.

Ovaj projakat finansira Evropska unija u partnerstvu sa Vladom Republike Srbije preko programa EU PRO Plus.