Skoro sam negde gledao jednu naučnu emisiju, i tamo je rečeno da je homosapiens napravio odvajanje od neandertalca onog terenutka kada je sišao sa drveta i počeo ka koristi proteine u svoju ishranu. A ti proteini su dolazili iz mesa, odnosno od divljači koje su lovili. Naravno, razvoj moždanih funkcija uz upotrebu proteina, dovodi do trenutka da ljudi prestanu da budu lovci, već počinju da budu i farmeri-zemljoradnici sa stalnim mestom stanovanja.

Od tog trenutka, ljudi uzgajaju sve ono povrće, voće, domaće životinje za svoju ishranu, a višak za prodaju.

I tako se ljudski rod i broj ljudi na planeti, iz veka u vek, sve više povećavao i samim tim trebalo je sve više hrane. Proteini koje sam pomenuo, pomogli su da se u proizvodnju hrane ukjluči i nauka, odnosno ljudi  koji su sva nova znanja iz oblasti genetike biljaka i životinja, primenjivali u praksi. To je bila primitivna „genetika“ gde se od najboljih biljaka i životinja izdvajaju najbolji primerci, zatim kalemljenje biljaka, itd. Sam taj odabir značio je i da se biraju zdrave biljke i životinje, jer bi kao takve bolje podnosile spoljašnje uticaje.

Ali, vreme je odmicalo. Pojavili su se patogeni koji su naše uzgajane proizvode koristili za sopstvenu ishranu, odnosno, lanac ishrane je dobio još jednu kariku. A tu kariku je trebalo sprečavati, jer je u međuvremenu proizvodnja hrane postala posao, od koga su mnogi ljudi živeli.

I tada na scenu stupa nauka. Pojavljuju se pesticidi!

Prvo neki primitivni, kao što su kreč, zatim bakar i sumpor, i mešavina nekih biljaka, a zatim i ozbiljna hemijska industrija. Svaki razvoj tih hemijskih sredstava, pratio je i povećanje broja ljudi na planeti, i nekako su bili povezani sve ovo vreme od kad se prati razvoj savremene poljoprivrede. Hemijska industrija je postala ozbiljan i unosan posao.

Međutim, uređene i razvijene zemlje, svoj razvoj nisu prepuštale stihiji,  već su uspostavili norme i zakone koji će kontrolisati upotebu zaštitinih sredstava u proizvodnji hrane. Jer svaki od predstavnika naroda u zakonodavnim telima prvo misli o svom i zdravlju svoje porodice, a onda i o zdravlju ostalih građana te zemlje. Zato se donose norme i propisi; zašto se neki preparati za zaštitu bilja izbacuju iz upotrebe, a zašto se nekim novim dozvoljava učešće na tržištu.

Da bi razumeli kako neke države i njihovi sistemi štite građane od upotrebe raznih hemijskih sredstva, upotrebiću primere o zabrani izvoza voća i povrća iz Srbije u zemlje EU.

Nažalost, u avgustu i septembru bili smo svedoci loših vesti sa granice naše i zemalaj EU. Vraćene su pošiljke nektarina, šljiva, kornišona, i od juče najsvežiji primer je kupina. Hemijska sredstva koja su zabranjena u EU, u Srbiji se još uvek nalaze u slobodnoj prodaji. I tu je nastao problem. Međutim, kao što sam već napisao, predstavnici građana u zakonodavnim telima, kada donose neke odluke, prvo misle o svom, i zdravlju svoje porodice, a onda i o ostalim građanima.

Ovde je došlo do propusta u lancu gde se odlučuje o zabrani određenih pesticida, kao da ti koji su trebali da sprovedu tu odluku, neće na pijaci i u marketima kupovati te iste šljive, nektarine i kupine, i jesti kisle krastavce u vreme slava koje su počele ove jeseni.

Polovinom ove godine, prisustvovao sam satanku Nacionalnog konveta za pristupanje EU i ministarstva poljoprivrede i ministarstva za evropske integracije, a u vezi usklađivanja zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom EU, u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja.

Primarno sam bio zbog posla kojim se bavim, ali sam usput postavio pitanje o Zakonu o bezbednosti hrane, koji je stupio na snagu januara 2022. ali do danas, ni jednim konkretnim primerom nije krenula primena tog zakona. I upravo mi je taj primer sa ostacima pesticida bio argument da malo stavim na razmišljanje predstavnike Uprave za zaštitu bilja, i druge predstavnike ministarstava, ni sluteći da će se za par nedalja desti prva zabrana. Jer, svi smo mi potrošači. Čak i oni koji donose takve odluke. Nažalost, čovek nema ugrađen skener koji bi prepoznao poljoprivredne proizvode punih pesticida i one koji su bezbedni za ljudsku uporebu. Tu smo prepušteni zakonodavstvu i onima koji kontrolišu tržište, inspekciji. Zato i postoje.

Da ne dužim više, stvar je veoma jasna. Bezbednost hrane je preduslov za zdravlje nacije i građana jedne zemlje. Nas niko ne mrzi što nam vraćaju to voće i povreće sa granice, već oni žele da zaštite svoje građane od neželjneih efekata od pronađenih pesticida. To znači da mi moramo povećati kontrolu kvaliteta naših poljoprivrednih proizvoda, jer pre par godina, u jedoj predizbornoj kampanji bio je jedan baš zvučan slogan, koji je glasio „za našu decu“. Bezbednost hrane se tiče upravo budućnosti naše dece i građana Srbje.