Tu su mladi Leskovčani po prvi put upoznali nepresušne vrednosti rokenrola, umetnosti, kulture, sporta, ljubavi.. i stasali u dobre i vredne ljude.

Ovo je rečinica na spomen ploči, postavljenoj danas na zgradi Doma sindikata, tamo gde je bilo sedište Zavičajnog kluba studenata, kasnije Kluba mladih, mesta gde su tadašnji studenti od 1968 do 1981. godine, na svoj način prkosili sistemu, dovodeći u svoj kutak one koji su zabranjivani od Titovog režima, mesto gde su, slušajući pesnike, pevače, književnike i filozofe, gradili svoje vrednosne sisteme, ali i mesto gde su se družili, zabavljali i mesto gde su se rađale prve ljubavi.

Prvi predsednik Kluba bio je Aleksa Jovanović-Aca Sirće, zatim, Jugoslav Tomić, Zoran Polanić Kajla, pa Jovica Ničić i Saša Đorđević, koji, nažalost, nisu živi, a klub je svoju istoriju završio sa Mijom Kulićem.

U onoj jednoj rečenici nije moglo da stane sve ono što se u podrumu Doma sindikata dešavalo 12 godina, ali o tome je danas pričao jedan od predsednika Kluba mladih Jugoslav Tomić, pred novinarima i bivšim članovima kluba.

„Nismo bili mnogo omiljeni u gradu. Sećate se 1968-e i odluke Tita da podrži  studente, pod navodnicima i rečenice ’studente ne sme niko da dira’ i tako dalje. Mi se pojavljujemo u to vreme, baš te godine, a sedamdesetih prelazimo ovde. Sa gradskim ocima nismo imali nikakvu saradnju jer smo bili pri tadašnjem Savezu studenata“, priča Tomić.

U to vreme postojale su zabranjene javne ličnosti, svi koji su na bilo koji način podržali proteste studenata u Beogradu, a satirične novine „Jež“ konstantno su bile na udaru komunističkog režima, čak i zabranjivane, ali su i leskovački studenti i njihov klub bili pod prismotrom.

Jedino Matija Bećković nije gostovao u klubu jer je bila izričita zabrana vlasti.

„Imali smo puno problema, zaista, informativne razgovore, malo više, i neke zabarane, ali smo uspevali da budemo samostalni i da dovodimo u ono vreme sve ono što je bilo diskriminisano od strane redakcije „Ježa“, na primer. Tako su se iz te redakcije ovde našli: Alek Marijano, Ljubiša Manojlović, Milovan Vitezović i drugi“.

Tomić tvrdi da se nisu mnogo obazirali i brinuli zbog pretnji u upozorenja, što je gledano sa ove distance, a znajući prirodu Titovog režima, zaista čudno.

„Jer, za svoj rad smo bili odgovorni samo Savezu studenata“.

Zvanična himna „Zavičajnog kluba studenata“ bila je pesma Aresena Dedića „O mladosti“.

Jedini čovek iz redova tadašnjih vlasti opštine Leskovac koji je imao razumevanje za njihove aktivnosti, koje nisu bile samo lokalnog, regionalnog ili republičkog karaktera, već Saveznog, bio je tadašnji predsednik Komiteta Ljuba Slavković.

„Kada su ga smenili u doba liberalizma, pričao mi je kasnije u penziji da su mu pri smenjivanju najviše zamerili zbog rada sa studentima“, ispričao je Jugoslav Tomić, predsednik Kluba studenata koji se najviše zadržao na tom mestu.

Pretpostavka je, ipak, da su tadašnje komunističke vlasti aktivnosti mladih Leskovčana gledale kroz prste jer je to bilo jedino mesto gde su oni mogli da se okupljaju.

Uprkos nesporazumima s lokalnim vlastima, Klub je dobio Oktobarsku nagradu Leskovca jer, nije mogao biti zaobiđen.

„Tada se za pojam kafića nije znalo, a nije postojao ni Dom kulture“.

Muke sa režimom „lečili“ su zabavama, ne odričući se Tita. U sklopu kluba u sindikalnom podrumu, gde je sada sala bilijara, postojala je, naime, veoma popularna diskoteka.

„Finansirali smo se isključivo od rada diskoteke, koje smo imali petkom i subotom, nikakva druga sredstva nismo imali, ali su to bile dobre pare u to vreme. Obilazili smo koncerte u celoj Jugoslaviji, išli Titovim ratnim putem, išli svuda gde se Tito pojavljivao, takvo je vreme bilo, ne da smo morali već smo želeli, tako smo bili vaspitani i tako smo pare trošili za članove koji su dolazili u diskoteku“, objašnjava Tomić i dodaje da su za svoj rad dobijali nagrade širom Jugoslavije.

Ideja o spomen ploči došla je od Jurice Dikića. On i Tomić su danas otkrili ovu ploču, a potom su članovi kluba, leskovački vokalni solista Miša Petronijević otpevao klubski himnu „O mladosti“, zapravo pesmu Arsena Dedića, kome su se pridružili Baduli i Zlopi, kao i Bane Krstić iz Niša. Sve se završilo koktelom u prostorijama Radio 016, vlasnika Jugoslava Tomića.

Početkom osamdeseti je zatvoren klub jer je u međuvremnu počeo sa radom Dom kulture „Žika Ilić Žuti“, danas LKC.

Inače, spomen ploči prethodila je monografija o ovom klubu pod nazivom „Život u punom sjaju“, predstavljena maja meseca u leskovačkom pozorištu u prepunoj sali.

Te generacije studenata zaista su, kako piše na spomen ploči, postale i dobri i poznati ljudi. Mnogi od njih su i devedesetih i posle promene vlasti i danas kritičar svega onoga što je zlo i naopako, urpkos tome što su stasavili pod kultom Josipa Broza Tita. U onom podrum u Domu sindikata, gde se spolja vide samo uski prozori iznad kojih je postavljena spomen ploča, mnogi od njih, očigledno, naučili su osnove sistema vrednosti ljudskog roda.