Film „Hod po ivici“ (Walk the line), koji govori o životu Džonija Keša (Johnny Cash), odgledala sam mnogo puta. I ne zato što sam veliki fan njegovog života i dela, već me je oduševila gluma Hoakina Finiksa (Joaquin Phoenix). I svaki put kada gledam film, stičem jedan isti utisak.

Da Finiks nije glumio Keša već da je glumio samog sebe. Taj ambis u njegovim očima prosto mami gledaoce da budu saučesnici u njegovoj patnji. I ako je Keš zbog nečega u životu patio, a sigurno jeste kao i uostalom svi ljudi na ovoj planeti, Finiks je glumio u filmu neku svoju patnju.

Razmišljajući tako o ljudskoj sudbini, setim se onda naših ljudi koji su živeli i preživeli devedesete godine prošlog veka u Srbiji. Uh! Kakva su to vremena bila. Mračna poput Finiksovog pogleda u očima. Ta tamna sila usisavala je sav život i njegovu radost oko nas.

Danas često srećem ljude koji su u mojim, srednjim godinama, i neretko čujem kako ne vole da pričaju o devedesetim godinama. Kažu kako ne žele da se sećaju tog perioda i brže-bolje pređu na neku drugu temu, ostavljajući devedesete tamo gde i pripadaju. Prošlosti. I nama, svima koji su te godine na gurku preživeli i sva sećanja na njih šutnuli pod tepih zaborava dok ih buđ polako nagriza. A te su nam godine ostavile trag, sluzav i prljav koji još i dan-danas sa sobom vučemo.

Zažmurim i razmišljam čega se ja konkretno sećam iz tog perioda. Zima je, pažnju mi privlači natpis na jednoj mesari. Pisalo je velikim, urednim i čitkim slovima: „Imamo mozak“. Vraćam se korak-dva unazad da ponovo pročitam napisano. Jasno je da je reč o animalnom mozgu za konzumiranje, ali neka smešna simbolika je itekako prisutna.Imamo mozak, mi građani Srbije!

Smešno, zar ne?

Smešno je, zaista. I nekako smo se u to vreme dosta smejali. Na svoj račun, naravno. Ipak, čovek je tada živeo i brojao dane prilično otrcano i jeftino. Para nije bilo. Ali su postajale granice, i mentalne i fizičke. Naša zemlja je jurila u ponor. Prosto smo zaostajali iz dana u dan za svetom. Dok nam život najednom nije stao. I naš humor, zajedno sa njim.

„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, rekao je naš Miljković. Koji nam je danas izgovor? Zašto smo danas tu gde jesmo? Ko nam je danas kriv za život koji vodimo?

Vremena su se promenila, mi smo na žalost, ostali isti. Uplašeni, mali podanici sistema. Nemisleća bića. I ništa se, od devedesetih do sada, nije mnogo promenilo. Osim muzike, koja je postala knjiški šund. I mozga, koga sve manje imamo.

dr Nataša Dimitrijević