Iako selo Beli Potok između Leskovca i Vučja ima “dve vode”, odnosno, vodu iz dva bazena sa planine Kukavica, čiju su izgradnju i vod svojevremeno finansirali sami meštani ovog sela, jedan “kladenac” (izvor, p.n.), nikada nije usamljen jer su skoro bez pauze pored njega ljudi sa plastičnim flašama i balonima.

Tako je bilo pre 100 godina, tako je i danas gde smo zatekli starijeg gospodina.

This slideshow requires JavaScript.

“Postoji jedna žena u selu koja decenijama ubeđuje ljude u njegovu lekovitost, pa se tako ta priča raširila nadaleko. Ja ne verujem nikome dok se ne uverim, a ovu vodu točim jer je ukusna, nekako mekana i prija želucu”, priča čovek dok puni balone.

Mlada Marija iz ovog sela izgleda zna više od njega.

“Tačno je, leči bolesne bubrege i puna je gvožđa. Svako ko je imao problema sa krvnom slikom posle 15 dana ispijanja vode sa ovog izvora je rezultate doveo u red, a kamen iz bubrega izbacio”, tvrdi, ali to isto ne želi da kaže u kameru jer nije doterana.

Predsednika Saveta Mesne zajednice Belog Potoka Živojina Stojkovića smo zatekli ovim pitanjem. On je mogao da se seti samo priča svoje bake u smislu da voda sa izvora leči sve bolesti očiju, ali njemu lično nije bila potrebna jer se oseća zdravo.

“Samo znam da su ranije, kada sam bio dete, tu bili dugački redovi ljudi s balonima. Danas ređe jer ih mrzi, lakše im je da gutaju lekove”, priča sa smeškom ispred još nepopravljene zgrade mesne zajednice.

Ovaj izvor iz koga voda otiče dalje u Veternicu, stisnuo se između naknadnog betona, ali okružen je drvećem i cvrkutom ptica. Ne čuje se žubor jer ga je ljudska ruka ugurala u cev. Za petnaestak minuta ovde su tri muškarca napunila svoje flaše i umila lice. Izvor se nalazi par stotina metara od skretanja u samo selo.

I sam Beli Potok, sa, kako tvrdi Stojković, oko 600 stanovnika, leži na vodama koje izviru sa svih strana. On je vlast u selu i o selu i prilikama u njemu priča priče kao iz bajke. Kao, iz sela se niko ne iseljava, već doseljava, sve su ovde ulice asfaltirane sem jedne, što jeste tačno, ali je asfalt star i ispucan jer se odavno asfaltiralo još za vreme Krste Stojanovića, leskovačkog funkcionera iz tog sela sa, doduše, dodatnim korekcijama na samom ulazu.

This slideshow requires JavaScript.

Međutim, kada se malo dalje prošeta, od meštana se čuje da ona dva bazena čas rade, pa ne rade, da im tamo neko gore na Kukavici često seče vodovodne cevi. A nemaju svi seljani vodu iz tog bazena.

“Neki koriste bunare jer ovde je voda veoma meka i čista. Nego, u poslednje vreme se zamuti u tim bunarima”, objašnjava Slađan Marković.

Iznad Belog Potoka je fabrika za preradu vode u ataru sela Gorina, koja prerađuje vodu iz akumulacionog jezera “Barje”, iz koje je grad Leskovac dobio “barsku” vodu pre nekoliko godina. Ovdašnji žitelji još nisu, a starešina nas uverava da će brzo i ovde poteći voda iz fabrike.

“I to brzo rešavamo. Vod je stigao blizu i uskoro će kod nas. Svi čekamo tu vodu, a priključak će biti oko 40.000 u više rata“, objašnjava dok njegov komšija nemo ćuti.

“On je vlast”, kaže sa smeškom kada pokušam da čujem i njegovo mišljenje.

Beli Potok je na maloj uzvišici ispod sveže asfaltirane deonice sa taze signalizacijom na putu prema Vučju i zaista na prvi pogled deluje lepo. U centru sela je ona zgrada Mesne zajednice sa nekadašnjim Domom kulture. Vidi se da je nedavno dobila bele PVC prozore i vrata, ali je u njoj sređena samo jedna kancelarija za sastanke.

“Imamo dvadesetak mladih, pa im ustupimo prostor, kad god požele. U nastavku su dve prostorije koje ćemo srediti i predati mladima, a sledi i obnova fasade”.

Tu ispred zgrade je jedan koš, a preko puta velelepna crkva koju je svojevremno podigao vlasnik hladnjače “Jugprom” u spomen na svog stradalog sina.

“Jedini problem koji imamo, i na koji mi se žale komšije jeste slab internet signal. Ovde su svi kod MTS, ali muku mučimo, posebno uveče kada se okupimo u kuće. Najstrašnije je što imamo ljude kojima je internet posao i život. Tražio sam i pisao molbe više puta, ali izgleda da nemam uticaj”, priča Živojin Stojković.

Kuće su ovde lepe, iako je mart, bašte su procvetale, ljuljaške su već u dvorištima, a ljudi na njivama.

Na periferiji sela je škola, četvorogogodišnja, lepa građevima, ograđena na zahtev leskovačkog udruženja “I ja se pitam”, a u njenom dvorištu mini fudbalski teren sa dva gola bez mreža.

“Beli Potok je najlepše selo u ovom kraju. Toliko je lepo da je moj tadašnji mladić a sadašnji muž napustio Radničko naselje u Leskovcu i došao da živi kod mene. Ovde se oseća neki mir, ljudi su tihi, dobri, ljubazni, a za svoju decu ne strahujemo, imaju punu slobodu šetnje i jurcanja kroz selo”, priča sa smeškom Marija Gligorijević, mlada majka, koja se ni na šta ne žali.

Međutim, još pri ulasku u selo u kratkoj pauzi priča šezdesetogodišnjak da se selo ispraznilo, da su mu dva sina otišla da rade u Beograd, a da se jedan oženio i da on sa babom (suprugom p.a,) čezne za decom i po ceo dan sređuje dvorište kako bi unučići i snaha pri kratkim boravcima uživali u zelenilu i cveću.

Ali starešina sela veli da se odavde niko ne iseljava, već doseljava.

“Veliki broj porodica, tri ili četiri, se doselilo iz Oruglice, Melova i drugih sela i to mladi sa malom decom, sve je prepuno, samo je jedna kuća prazna”, priča euforično, a na pitanje koliko dece ima u školi kaže tridesetak.

No, čovek koji na svakom koraku gleda da pohvali lokalnu samoupravu izgleda da nema tačne podatke. Jer, školske vlasti nam kažu da je tridesetak dece bilo još kada je naš sagovornik išao u školu, a sada ih je svega 18 od prvog do četvrtog razreda.

“Ljudi se masovno sele jer nemaju gde da rade, a i kada nađu posao neće da rade za minimalac ili za 50.000. Zato što kao zanatlije u Beogradu i u Novom Sadu zarade po 2.000 evra. Druga stvar je što ni u Leskovcu nema posla za fakultetski obrazovane ljude, posebno za doktorante, a imamo i takve. Kuće nisu prazne jer starci žive u njima”, priča žena, čija su deca takođe na stranu, u Novom Sadu.

Selo Beli Potok je selo koje, urpkos nekim nedostacima, ima najbolje uslove za život u porečkom kraju, konstatujem izlazeći sa druge strane na regionalni, veoma frekventni put na 2,5 kilometara od učmale varoši Vučje, zaboravljajući da sam čula kako se ono pri velikim kišama plavi zbog neočišćenih kanala.

Jednostavno, ponese te entuzijazam preostalih mladih.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Amabasada SAD, a administrira Media i Reform centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD, već mišljenje autora.