Kako smo došli do toga da nama brišu pod?

Svi mi, rođeni u drugoj polovini prošlog veka, kad neko izgovori: „Pucajte, ja i dalje držim čas“, pomislimo na hrabrost, čast, čestitost, poštenje, patriotizam… Pomislimo na Veliki školski čas. Od slučaja „izmicanja stolice nastavnici“, preko svih ostalih u proteklom periodu, gde su deca ili nastavnici bili žrtve nasilja , sve do najnovija dva, u istom danu.

Neprestano mi odzvanja ova rečenica u glavi. Budi me, uspavljuje, proganja, uznemirava… I podseća na strah, stid, kukavičluk, dvoličnost…i još mnogo toga. Što jesmo i nismo. Na to da smo slepi i gluvi postali.

I kolko god da pucaju, mi smo tu da se podmetnemo kao mete, ćutke, strpljivo, nezainteresovano, bezvoljno.

Ne zbog hrabrosti i višeg cilja. Već zato što je većina nas izgubila samopoštovanje. Zato što je prevladao strah. A negde se izgubili empatija i stid. A mi ostali bez želje da se borimo da povratimo ono što smo nekad imali.

Autorka teksta

Mi, prosvetni radnici koji smo nekad bili najštovaniji predstavnici društva. Pripadnici gradjanskog sloja, koji je bio nosilac društvenih promena, lučonoše koje osvetljavaju put kroz mračne hodnike teških vremena. Oni koji su podmetali sebe kad god i gde god je trebalo i bili spremni na žrtvu svake vrste; stavljali svoj ugled, zvanje i znanje na oltar časti i čestitosti, braneći ideale, mišljenje, stav… Oni  o kojima su se pisale knjige, snimali filmovi, o kojima je pisala istorija. Oni koji su bili uzori i  idoli. Zbog znanja, držanja i integriteta koji su posedovali.

Biti profesor bila je čast. Možda ne najplaćenije ali jedno od poželjnijih i poštovanijih zanimanja.
Kako smo, od svega što smo ne tako davno bili, došli do toga da nama „brišu pod“, i bukvalno i metaforično? Zašto pucaju a mi i dalje držimo časove?!

Da li smo zaista toliki profesionalci i toliko posvećeni poslu?

Ili smo preplašeni za svoja radna mesta, položaje i pozicije? Uz to, postali smo apatični, beznadežno izgubljeni u sopstvenom jadu i sivilu.

Kako smo postali ljigava, amorfna masa, pogodna za oblikovanje, koja klizi kroz prste?!

Tako što smo stavili čast i čestitost, moral i empatiju pod noge, „progutali knedlu“, ćušnuli sebe negde od sebe, zarad sebe, mislimo. Svog posla, svoje dece, svoje egzistencije; prilično udvorički, zar ne?!

Kao naši preci, koji su zarad očuvanja pozicija, položaja i porodica menjali veru!

Kazaće neki – nismo svi.

Nismo, ima nas koji se borimo, batrgamo, vičemo tiho, šapućemo glasno, ima nas koji ne pristajemo, koji se nismo „prodali“ i predali.

Ali, gde smo onda da spasimo našu decu, naše društvo, od nemani koja preti da nas sve proždere, da pokrenemo beživoto telo društvenog bića, da oživimo „umrle duše“?!

Kad ćemo reći „NE“, „DOSTA“, podvući „crvenu liniju“, iznad ili ispod koje više ne možemo…i nećemo?

Nećemo da nastavljamo da ispunjavamo sve smislene i besmislene zadatke svoje profesije dok nam je štipaljka na nosu, krpa u ustima, tamponi u ušima, a voda do guše. Udavićemo se, a to sigurno neće pomoći ni nama ni našoj deci. A ni društvu.

Kolege naše, „Pucajte, ja i dalje držim čas“ nije časno!!!

 

Bojana Stefanović, profesor istorije iz Leskovca

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Apoliner
20.06.2024. 15:59

Bavim se ovim poslom 33 godine, dete prosvetnih radnika, udata za prosvetnog radnika. Odrasla u skolskim hodnicima. Radim vredno, predano, s puno ljubavi, apsolutno ne dozvoljavam da se o ovoj profesiji kaze bilo sta ruzno. Ovi sto nisu mogli da se zaposle, pa su ih gurali u prosvetu, njihov problem, nisu mi kolege, jadna deca kojima ce predavati. Ja cu uzivati u ovom poslu do penzije, moji su me ucenici nagradili svojim postovanjem i ljubavlju, od drzave mi nikakvo drugo priznanje ne treba.

Данијела
20.06.2024. 19:06
Odgovor za  Apoliner

Не разумем Ваш коментар! Подразумева се да просветни радник ради предано и са пуно љубави, али то не значи да треба да ћути. Треба ми поштовање, а и какво- такво признање,јер је то знак да је држава свесна важности ове професије, која је мајка свих других професора. Бојана је у праву, ћутањем и трпљењем прихватали смо да будемо понижени,а понижени човек не може бити ни добар професор. И своје ђаке учим томе да никада не треба да дозволе да им неко узме достојанство! И да увек мисле својом главом!

Слађана
21.06.2024. 12:59

Ето, два конентара…један на исто други на запад….док се не ујединимо ништа. Ето и одговор ауторки текста….нејединством и неколегијалношћу смо дошли довде. Ето и решења.