Mesna zajednica grada Leskovca – varoš Grdelica, koja je sa okolnim selima do sredine sedamdesetih prošloga veka bila opština, ima izuzetan geografski položaj jer kroz nju prolazi železnička pruga, a pored nje novi auto-put prema Makedoniji i dalje prema Grčkoj, članici Evropske unije.

Grdelicu okružuju obronci planina, a i sama je puna zelenila i drvoreda, pa je ovde temperatura tokom leta za nekoliko stepeni niža nego u Leskovcu, na primer. Ova varoš je na prvi pogled lepa i ušuškana sa svojim cvetnim parkom u centru i okolnim kafićima, a i njen centar je besprekorno čist.

UŠUŠKANA VAROŠ SAMO ZA GLEDANJE

Već duže kroz Grdelicu ne prolaze putnički vozovi.

Ima sve što bi jedna varoš trebala da ima: Crkvu, osnovnu i srednju školu, vrtić, Dom kulture, odeljenje biblioteke, Dom zdravlja, ispostave državnih službi, park, igrališta, bazen za kupanje, najveći u Evropi, koji je ne radi jer je ruiniran, ali ima i fudbalsko igralište u lošem stanju, na kome se takmiči klub Jedinstvo“ u Jablaničkoj okružnoj ligi.

Grdelica, kako kažu njeni meštani, ima „neki šmek“ i prijatno je mesto za život, jer vazduh nije zagađen, a kroz njen centar protiče Južna Morava, čije obale nisu očišćenje od rastinja, što ostavlja sliku zapuštenosti, ali to rastinje emituje kiseonik.

Uprkos svemu tome, ovde se mladi ne zadržavaju, iako su kafići i restorani tokom leta puni.

„Došli studenti sa strane i oni sredovečniji iz velikih gradova da deo odmora provedu kod roditelja. Kad dođe jesen po tim kafićima je samo nas pedesetak koji se ubrajamo u mlade“, komentariše svršeni srednjoškolac.

„Sele se jer ovde nema posla“, tvrde Grdeličani.

U Grdelici smo boravali u vreme još aktuelene afere „atarski putevi“, u kojoj je pred Specijalnim sudom u Nišu osmoro ljudi optuženo za mahinacije gradskim novcem, pa je ovde vladao stah od novinara.

„Samo ne pitajte, ništa ne znam“, rečenica je koju su najčešće izgovarali potencijalni sagovornici pri objašnjenju da smo novinari. Ipak, neki su i pristali na razgovor, pod uslovom da ih „ne slikamo“.

„Grdelica jeste lepa, ali samo za one koji prvi put navrate. Narod je ovde opterećen problemima. Niko ih ne rešava, pa se osećamo kao da smo van sveta“, priča drugi sagovornik, koji očekuje penziju od ono malo staža što je prikupio u sada zatvorenoj fabrici tekstilne industrije TIG.

PROŠLOST

Svako od naših desetak sagovornika najviše je voleo da se vraća u prošlost, u vreme kada je Grdelica bila opština, pa i kasnije sve do sredine devedesetih godina prošloga veka, kada je šest firmi počelo s propadanjem, a njihov rad okončan početkom ovog veka. Tada je zatvoren i jedini hotel u centru, koji je privatizovan u međuvremenu, ali je novi vlasnik, izgleda, kasno shvatio da ovde zarade nema jer nema ni poslovnih ljudi, ni turista.

„Imali smo oko 6.000 zaposlenih, dva puta više nego što je varoš Grdelica imala stanovnika. Ovim mostom tekle su reke ljudi ujutru, posle podne i iz treće smene. Sada je sve zapustelo i u nekim malim pogonima radi ne više od 200 ljudi“, procenjuje naš sagovornik što čeka penziju s pogledom uprtim preko mosta iznad Južne Morave i dalje na put ka kružnom toku, kojim se ide debelim hladom ispod stogodišnjih stabala.

This slideshow requires JavaScript.

Sadašnje starije generacije ne pamte Grdelicu između dva svetska rata i njen industrijski bum, a priče koje su čuli od roditelja izbledele su s protekom vremena. Ali, s ove distance misle da je najbolje vreme za njih bilo „Titovo vreme“, povezujući vreme nekadašnjeg doživotnog predsednika druge Jugoslavije sa periodom do raspada industrije u Grdelici.

„Gradili smo kuće, stambene zgrade, kupovali automobile, letovali, školovali decu koja su ovde nalazila posao, a kredit je mogao svako da pdigne bez straha da će mu biti zaplenjena kuća ako ga na vreme ne vrati. Tada smo bili grad, ne varoš, već grad. Sada smo prćija, selo, alo veće selo“, priča starija gospođa dok šeta u kolicima svog prvog praunuka.

VAROŠ SELO

Mlađi se ne sećaju ni stare ni nove SFRJ, ne pamte ni ratove ni Grdelicu u svom boljem izdanju.

„Od kuknjave za prošlošću se ne živi. Mene zanima zašto ja ne mogu da nađem posao u svojoj rodnoj Grdelici, gde su moji roditelji podigli kuću na dva sprata, napunili je udobnim nameštajem, a dvorište nam liči na botaničku baštu? Mene zanima zašto ovde nema vode za piće, jer ova što teče iz česama smrdi. Ono što me još više zanima to je zašto voda nestaje po nekoliko dana kada padne kiša i u vrelim letnjim mesecima?“, ređa pitanja 25-godišnjak, koji sprema master rad na Ekonomskom fakultetu u Nišu.

Na pitanje da li je nekada ta pitanja postavio na zboru koje organuzuje Savet mesne zajednice, odgovara da prvi put čuje za takvu mogućnost i da pojma nema „za taj savet“ kao „ i ko je predsednik Grdelice“.

„Da li si otvorio sajt grada Leskovca i pisao gradonačelniku?“, pitamo.

MLADI REALISTI

„Svašta“, odgovara. „Pa ko danas sluša narod. Sluša se partija, sluša se Perica, bar dok nije bio pritvoren. A ja nisam i neću da budem ničiji potrčko, da me ljudi jure kad im pokucam s flajerima i spiskovima na vrata“, odgovora ljuto.

I zaista, nedostatak vode iz Rupske reke, kojom se Grdelica sa okolinom sanabdeva, je probem broj jedan koji muči ne samo meštane varoši Grdelica već i više delove Grdelica selo, sela Oraovica, zaseoke prema Sejanici, Dedinu Baru i druga mesta.

„Uvek je kapacitet te reke bio mali, a sa našim potrebama i sa priključenjem na vodovod i okolnih sela on se smanjio, ali otkad su na toj reci sagrađene dve MHE, mi smo postali žedni ljudi, građani drugog reda“, priča otac onog studenta, koji nije zarobljen u prošlosti već ga zanima sadašnjost.

This slideshow requires JavaScript.

I kad god se pomene voda i ne postojanje fabrika, razgovor se vraća na ukidanje opštine vreme kada je „počela da se nazire katastrofa“.

„Sada smo mesna zajedica o kojoj odlučuju oni iz Leskovca. Na primer, snadevanje vodom iz Rupske reke više je nemoguća stvar. Evo, neka nam dovedu vodu iz akumulacionog jezera Barje, onu što piju Leskovčani, ali o tome niko ne priča, nego stalno kobajagi ulažu u vodozahvat na uništenoj Rupskoj reci“, predlaže naš sagovornik.

This slideshow requires JavaScript.

OPŠTINA

I nije jedni. Sve češće se ovde postavlja pitanje vode iz veštačkog jezera „Barje“, a da bi voda iz tog jezera, odnosno, iz fabrke za prečišćavanje vode, stigla od Leskovca do Grdelice, trebalo bi postaviti cevi u dužini od 18 kilometara.

Problem nedostatka vode u Grdelici i okolini je konstantan. Upravo zbog toga se početkom druge decenije ovog veka formiralo udruženje „Rupska reka“, koju su novinari nazvali Vodena revolucija, a jedan od glavnih zahteva bio je da se Grdelici vratii opština. Bilo je protesta s transparenitima kroz Leskovac, prikupljani su i potpisi, ali od tog zahteva ništa nije bilo, a glavne vođe pokreta su zaćutale, pa nestale s očiju javnosti. Danas ih viđamo na važnim funkcijama i na dobro paćenim radnim mestima.

GRADONAČELNIK

I upravo je Jugmedia dva puta pokušavala da pita gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića o tome da li se uopšte razmišlja o takvoj mogućnosti, koja bi, čini se, trajno rešila probem vodosnabdevanja Grdelice i okoline. Međutim, oba puta Cvetanović je iz samo njemu znanih razloga napravio scenu i umesto odgovora bavio se, kao pravi inspektor, time koliko je Jugmedia, najčitaniji portal na jugu, za 10 godina dobila novac za projektno sufinansiranje medija iz budžeta grada Leskovca.

Pitati bilo kog drugog osim njega, bilo bi uzaludno, jer takvih planova nije bilo u dosadašnjim budžetima, odnosno, kapitalnim investicijama, a šta će biti narede i drugih godna, to samo on zna, pa su tako građani Grdelice ostali uskraćeni za informaciju od životnog značaja.

Iako se mladi Grdeličani žale da nedostaju mesta za provod i da se okupljaju u parku sa nekoiko klackalica i u četiri kafića, oni malo stariji nam podvlače nešto što nas je ostavilo bez reči.

„U Grdelici i okolni ima 12 kafana i restorana i četiri ili pet kafića, za svačiji ukus i sve je za trećinu jeftinije nego u Leskovcu. Ko voli da čita ima knjige u biblioteci, ko želi da proprati neku izložbu ili odsluša književno veče može da ode u Dom kulture, gde je i bioskop, a tokom leta se održava Grdeličko leto sa poznatim estradnim zvezdama“, priča četrdesetogodišnja profesorka, koja je imala sreću, zbog deficitarnog kadra jednog od predmeta, da se zaposli u ovdašnjoj školi odmah posle diplomiranja i sada iza sebe ima bezmalo 15 godina radnog staža.

Grdeličani, priča ova žena dok ispijamo kapućino u centru, vole svoju Grdelicu jer je zaista lepa i prijatna, posebno za odgajanje dece. Ali, kako kome. Problem je kada nemaš novac.

ISELJAVANJA

„Samo sam ja ostala u Grdelici iz moje generacije, pa kada slavimo godišnjice moji drugovi iz srednje škole se šale na moj račun. Međutim, ja nemam kompleks provincijalke, jer kad imaš novac, nije važno gde živiš. Ti iz Grdelice možeš proputovati Evropom, da ne kažem svetom, putovati i vratiti se“, priča sagovornica Jugmedie, čiji suprug je njen kolega, a deca još nisu sazrela za fakultet, dok supružnici ne plaćaju stan jer žive u prostranoj roditeljskoj kući.

ROMI

Tamo kad se prođe pored pijace, pa dalje do košarkaškog terena i napuštenog bazena, nailazimo na najgušće naseljeni deo Grdelice, na Romsku mahalu, kako je ovde zovu.

Ljubazni pripadnici ove nacionalne manjine su jedini koje nije trebalo ubeđivati da stanu pred kameru i pričaju o svojim problemima, a njihov najveći problem u 21. veku jeste nedostatak vode i velika nehigijena, za koju ne krive nikog drugog već svoje sunarodnike, a na nadležne u Komunalnom preduzeću apeluju da postave što više kontejnera.

Ulica pri dnu naselja na brdu je prometna, pa starijim meštanima i to smeta. Traže „ležeće policajce“ na više mesta, odnnosno, tražili su, tvrde, ali niko ih nije čuo.

„Iako se deklarativno izjašnjavaju za jednakost, naši Romi trpe diskriminaciju pri zapošljavanju. Što su školovaniji, teže dolaze do posla, a i naša deca, više ženska, završvaju sada srednje škole, neka i fakultete“, žali se jedan od očeva i kaže da se komšijina ćerka neće vratiti u Grdelicu i Leskovac kada diplomira na fakultetu Univerziteta Niš.

I za kraju malo statistike. Na popisu 2002. godine u Grdelici varoši živelo je 2383 stanovnika, 2021. broj se smanjio na 1694, što znači da i ovo mesto, kao i ceo jug Srbije doživjava egzodus, bez obzira što je smešteno u živopisnom okruženju. Od lepote se, vele, ipak, ne živi, već od punog džepa.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Amabasada SAD, a administrira Media i Reform centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD, već mišljenje autora.