Malo je, međutim, onih koji se isključivo bave proizvodnjom meda. Većini je to dopunska delatnost. Neko se bavi pčelarstvom da bi zaradio, drugi zato što su ljubav i zanat nasledili od svojih očeva, ali u svakom slučaju proizvodnja meda se isplati.

Jedan od onih koji ne mora, ali ipak čuva desetak košnica u zaseoku Boduševcu, tri kilometra uzbrdo od Medveđe, je Živojin Žika Pavlović, poznati prosvetni radnik u penziji i nekadašnji predsednik ove opštine.

MED

„Od kada znam za sebe, a odrasao sam sa dvojicom braće i sestrom u selu, moji su se bavili pčelama. Kada je otac umro, nastavio sam ja i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo”, priča dok stojimo pored male seoske kuće od koje je Pavlović napravio etno muzej s predmetima starim i do 200 godina.

Njegov med je livadski i šumski jer na toj visini malo ima bagrema.

“No, ove godine nije bilo ni  mnogo šumskog meda. Za šumski med je važno da padne kiša i odmah zatim ogreje sunce, da se stvore pogodni klimatski uslovi. Međutim, ova godina je bila loša za šumski, najkvalitetniji med”, objašnjava.

This slideshow requires JavaScript.

Ipak, ono čime se najviše ponosi jesu njegovi voćnjaci na površini od dva hektara, šljivama “stenlejkama”, od kojih pravi ukusnu mekanu rakiju i ima svoje redovne kupce.

“Doduše, još nemamo sopstveni brend, ali kupci znaju da je rakija kvalitetna”.

ŠLJIVE

U opštini Medveđa zemlja je posna, ali je “dušu” dala za bavljenje stočarstvom. Međutim, samo na prstima dve ruke mogu da se izbroje oni koji čuvaju po nekoliko stotina ovaca i po nekoliko goveda, ali zato šljivika koliko ti duša želi.

“Počeo sam sa novim zasadima 1980. godine kada je država preko Programa ‘Morava dva’ davala zajam po vrlo niskim kamatama, a kada smo otplaćivali, to je skoro pojela inflacija. Ja sam tada kupio sadnice i mali traktor, pogodan za brdske terene, i od tada sam tri puta menjao traktor. Kasnije sam dodavao, pa sada imam hektar oraha i dva hektara šljiva”, pokazuje u šljiviku u kojem su se grane savile pod modrim, sočnim i krupnim plodovima.

Nekada je prodavao šljive, kada je cena bila pristojna, ali je odustao od toga jer kada se sve preračuna, a Pavlović poštuje sve agrotehničke mere i redovno orezuje i okopava, poljoprivredniku ostane zarada od 5 do 6 dinara po kilogramu.

“To je smešno. Zato sav rod ispečem ovde u Boduševcu i tokom godine prodajem kao rakiju.”

Pavlović ima 75 godina, ali mali auto kojim se penje tesnom uzbrdicom vozi kao mladić, a istom brzinom obilazi voćnjak. Ovde i inače ljudi izgledaju mlađe nego što jesu.

“To je zbog prirode i pčela”, konstatujemo u šali koleginica i ja.

Do centra sela je asfalt, dalje su atarski putevi, popravljani pre nekoliko godina.

“Mora mnogo više država da ulaže u ove naše krajeve. Putevi su veoma važni. Dok sam bio na nekim funkcijama, stalno sam govorio o tome, jer, u protivnom, svi će se iseliti. Evo, nama je svima teško da nađemo radnike u Medveđi, pa ih ‘uvozimo’”, kaže Pavlović.

DRVARENJE

Oni koji nemaju ama baš nikakav stalni posao bave se, kako ovde kažu, drvarenjem, odnosno sečom šuma, jer ih ovde ima, ali s vremenom šume su sve ređe.

This slideshow requires JavaScript.

“Postoji dvadesetak ekipa u Medveđi koje se isključivo time bave. Međutim, i oni su ove godine razočarani. Drvo i za ogrev i za građu je pojeftinilo, možda zbog blage zime, možda zbog peleta koji je prošle zime bilo u izobilju”, priča domaćin Jugmedie, koji ne veruje da će posle njega njegova deca nastaviti da se bave voćarstvom i pčelarstvom, te će se tako 200 godina duga tradicija prekinuti.