Na zapadu se još smenjivao spektar duginih boja, iako je sunce zašlo pre pola sata. Neumorno je škljocao velikim digitalnim foto-aparatom sa širokim objektivom, pokušavajući da prenese ono što oči vide na buduću fotografiju. Njegov izraz lica, pred nesvakidašnjom pojavom, sa zakovanim pogledom u krajičak neba, raširenim zenicama i otvorenim ustima, nije imao ko da ovekoveči. Jer, i prizor samog čoveka u gustoj šumi, koji kao začaran, kao u transu, bulji u nebo s podignutim aparatom, bio je fatamorganičan.

Spremao je samostalnu izložbu, ko zna koju po redu, ali prvu nakon pet godina — one izložbe slika u Njujorku koju su strogi kritičari ocenili kao genijalnu, a na kojoj je bojama dočarao stanje „izgubljenih duša i osećaj prolaznosti“. Nisu znali, ili nisu hteli da znaju, da je on na platnu prenosio stanje svog uma. To je bila njegova prva izložba slika uopšte, jer su primarne bile fotografije. Sunčevi zraci su nestajali iza planine, ostavljajući ga bez svetla, dok je njegov želudac, kao i uvek u ovakvim trenucima, treperio od bojazni da nije uhvatio realnost — isti osećaj koji ga je pratio od početka karijere, nalik na onaj prvi „sudar“ sa buckastom devojčicom iz susednog 4/5 odeljenja.

Bio je to Miloš Isaković, smatran za jednog od najboljih srpskih akademskih fotografa, koji se uzgred bavio i slikanjem. Njegove izložbe su uvek bile tematske, a ovoga puta je pripremao ciklus o prirodnim pojavama. Neko mu je pričao o „fenomenalnom“ zalasku sunca iznad planine na jugu Srbije, opisujući prelazak Velike Zvezde na drugu stranu planete kao nagoveštaj rađanja novog života. Mada nije do kraja razumeo metaforu, odlučio je da se uveri na licu mesta. Fotografisao je, zaveden lepotom i igrom svetlosti s ljudskim oblicima, a skupi aparat ugasio je tek kada je nebo postalo skoro crno.

„Nemoguća misija. Ono što naše zenice vide, robotska skalamerija ne može. I nema ovde nikakvog rađanja, ovde je samrtna prolaznost, kraj života, odsjaj duše, borba ljudi da ih ne usisa tama“, pomislio je, i kao često do tada, pokajao se što nije poneo tri puta pakovani štafelaj. Jer, Miloš je bio i slikar, samouk, no njegove slike malo ko je imao prilike da vidi, osim malobrojne publike na Menhetnu.

Dok je, razočaran, na proplanku okružen šumom sklapao opremu u polumraku, misli su mu se, kao uvek kada bi završio posao i ostao sam sa sobom, vratile na prvu fotografiju — onu koja mu je utrla put u svet fotografa, studija, izložbi, prijema, u svet glamura i slave, ali i u buran brak, čiji ga je ružan i tužan kraj odveo u depresiju i duševnu prazninu. Od te prve fotografije napravljene sa nepunih 18 godina, njegov život postao je bajka. Ali upravo je tu bajku proklinjao mnogo godina kasnije, kada je, neprimetno, iz bajke prešao u svet zla i na kraju završio u paklu.

I večeras, u podnožju sada gotovo zastrašujuće crne planine, sa hukom koji bi čulo samo izvežbano uho, pred njim je lepršala kosa devojke s fotografije, devojke koja mu je podarila med i otrov, gurnuvši ga u život bez sna, u osamu bez nade, tamo gde je tugu gušio alkoholom i tamo gde je među „ludacima“ bojama na platnu prenosio otkucaje pokidanog srca i košmar iz svoje glave.

(Nastaviće se)